Zato sam ovakav, ujeo me vuk. Doduše, okrznuo; ali isto je. Nema reči kojima bih opisao žar osvete tada kada sam očima posegao
za komadom drveta i lopatom; stajao je spram mene na travnjaku, ćutke me
gledajući dok sam rukom pritiskao ranu, i nešto novo spremao. Dotrča prijatelj
i najuri svog psa ljubimca; zatvori ga u prvi zatvor pod zemljom, odmah u
podrum od teške ustajalosti pomešane s jakim zimskim vetrom. Koji je mene
uplašenog za život, sekao i već slagao na komade. Trčao sam ka kući, s prkosom
slušajući pokvareno prodoran smeh svog prijatelja. Ljut sam bio na
obojicu.
Majka me dočeka na vratima.
„Što trčiš?“, reče žena, ne mogavši da gleda mene u novim pokretima. Ruke su mi
išle visoko iznad glave, dotičući grudvice maltera nadstrešnice, dok je voda kapala
sa ivica i rušila se ka zemlji, ka zemlji popločanoj ledeno snežnim pločama. I
dalje sam drhtao. Ni vrela peć puna suvih drvenih komada nije mogla da mi
pomogne. Pobegao sam daleko od svih, pravo u svoju sobu. Bila je mirna i
mračna. Nisam ni video kada sam u prestrašenom zanosu pao na mekan krevet.
Ležao sam i dalje u odeći, a hladnoća se smelo probijala u sobu, mene i sve okolne
stvari od drveta, papira i usnulih starina sekla bez milosti. Spavao sam
kratko, stalno slušajući debelim vratima prigušene zvukove ukućana. Borio sam
se sa bukom, ali morao da se predam. Najzad odmoran, na nogama čvrsto, na
tepihu, u papučama punim snega i svakakve vlage, krenuh ka vratima. Bilo je
galame u sobi, i svetla, previše sa nove jake sijalice; mislio sam da ću
oslepeti iako sam često rukama štitio oči. Reka nekih bubački, vijugava žica
mrava jurila je u mom pogledu. A glava mi je igrala od bola punog prodornog
pulsiranja. Stomak mi je sve nemirnije radio; ni sto pun mesnate hrane sada ne
bi pomogao novom članu kluba paničara.
Novi dan – nove teške promene.
Grudi su me bolele, jeza me je rušila, a zvuk udaranja pretio da me celog
dokrajči. Srce mi ne uspori ni nakon više sati. Zalud sam sedeo nad knjigama, u
njima tražeći neku smešnu zanimaciju; sada ništa nije radilo kako valja. Uvek
sam se plašio, shvatih to sada pored tople ta peći, a muzika kao da mi svojim
naglim zvučnim skokom to i potvrdi.
A ispred mene neko i nešto,
stalno tako dok sam ležao i bežao u daleke snove; išli su za mnom, svi ti na
točkovima, i nešto pritom govorili, svoje napade često razuzdanim osmesima
kraseći. Video sam sebe na jastuku, kako i dalje ležeći rukama guram te naopake
zveri, i mom licu kako se vraća sjaj.
Još jedan težak tren pred
spavanje; bilo ih je milion ovakvih pre nego se juče ne dogodi ono, pre nego me
pas zubom ne ogreba. Sada sam mogao da čekam da me jaki bol prođe, i da mi se telo
ispuni onim mirom koji sam poznavao i za kojim sada tiho vapim. Ruka mi je već
drugi dan na kolenu, na mestu prodora zuba psa-vuka, prave krvi zbog jedne gladne
životinje, i osećam kako mi koža puca.
Siđoh sa kreveta. Bolelo je
više, ali sam mogao da podignem nogavicu i vidim to mesto koje me plaši. Nigde
ni trunke krvi. Beše par ogrebotina, ali kako teksas ne beše probijen znao sam
da ono malo tečnosti pune psećeg besa, nije dotaklo moju unutrašnjost. Miran
sam, rekoh sebi i jedva nagovorih osmeh da se pojavi. Bilo je mračno u sobi, dok
sam očima pratio par ogrebotina oko kolena, i slušao najavu horor filma za ovu
noć na televiziji. Ali me vesti o nečijoj smrti, došle tako nenadano nakon drugih,
odmah iz odeće preostale pribranosti odmah izvukoše. Uredno sam spremio
krevetske delove i zavukao se pod debeo jorgan. Odakle sam mogao da gledam kroz
prozor. Ka snegu koji je nadolazio. Bolelo je i peckalo, kao da mi je svaka
pseća zaraza na kolenu i hoće unutra, da me tamo dokrajči. Zanet strahom, videh
sve njegove predele kako se veselo preda mnom, strašljivcem, tako slobodno šire
i rastu kao pod jakim prolećnim suncem. Beše mnogo nemira u slikama. Bilo je
životinja raznih, sa zubima od čelika i očima koji šalju vatru, a njihove glave
često se u zubima prikazivaše. Drhtao sam kao promrzli mršavko, i stajao u
mestu, jer telo nije smelo da se pomeri. Niti sam smeo da pogledam ka zvucima
koji su sve jači ka meni dopirali, od moje duše nešto hteli.
Novo jutro – nova vest. Da
nisam uključio televizor ne bih se tog zimskog dana susreo sa rečima koje niko
ne voli. Doktor za glavu, stajao je u studiju i s naročitim ponosom o svom
poslu govorio. Hvalio je svoju zamišljenu ustanovu, opisujući je u šali kao
pravo mesto za sve one koje šizofrenija načinje i u koju moraju – ali to reče
sasvim ozbiljno – da odu i tamo dobiju ono što im sleduje. Glavama tih ljudi,
mislio sam, falilo je mnogo čim ih neko može naterati na sve te supstance za sivi
organ. Nisam valjda jedan od njih, zapitah se, uradih to glasno potom, ali soba
beše prazna pa me niko ne primeti, niti sve ono što me probada; ono što hoće
napolje, da se tamo od mene odmori.
Začuh teške reči: nervoza i
nemir, glava za lečenje, alkohol nikako; teško ide tim ljudima neko duže vreme,
ali se oporave. I nakon jedno šest meseci kao da im ništa nije bilo sa glavom. Verovao
sam u to, to sam želeo ali nisam mogao; i sve beše preteško za moj um. Nije
slabašan, ali u poslednjim danima baš nešto lomljiv. Nije to hteo, ali je često
padao. Gledao sam u ono što mi je stalno u rukama, sa svim tim naučnim spisima
od bolesti sigurno bežao. I tako kroz nove dane, na sve zaboravih, i kad
pomislih da mi nije ništa na um mi pade to staro zanimanje – sada dok ovo pišem
govorim sebi Mlaćenje slame najpraznije, bolje je da sam drmnuo tekilu svaki put kada me je napadalo.
Ustao sam onda sa jakim
pokretima u grudima. Srce je letelo po nebu grudnog koša, a svaka slika u meni
beše bleda i jedva razumljiva. Morao sam da potražim pomoć. Lekar zna šta sve
ljude muči, ume on da pomogne svima. Na pola poslednjeg zalogaja krenuh ka
dubokoj obući i, zakoračivši po snegu dvorišta, pređoh najteži deo puta. Ali se
odluka da odem kod lekara sada učvrsti.
Kaže čovek u belom: pritisak je
to, niži, neki lek mi treba. Hteo sam da skočim, iznenađen i ljut. Kako mladom
čoveku srčani pritisak može da se pojavi preko noći i naraste za jedno jutro
dok on žuri do prve zdravstvene kuće da se tamo s nekim susretne. Nemoguće je
sve to – bilo je za mene nešto čega sam se jakim rukama volje sve jače držao.
Nisam slušao šta govori taj čovek, kome je bio potreban još jedan ravnopravni
član liste, zarad povećanja prometa bolesti i povišice koju juri godinama. Idem
ja, rekao sam mu tada i kroz poluotvorena vrata krenuo napolje. Na čist i
odmoran vazduh. Gde usporih, glave pune misli o bolestima.
Novi dani protekoše mi u
srčanim stvarima. Lupalo je i dalje. A ja, tvrdoglav, nisam hteo da poslušam
reči sa dugačkog doktorskog lista i odem kod njegovog prvog prijatelja.
I kad sam to uradio, dobih
opekotine nove, veće, one koje te u brižnim mislima drže danima. Ali potonji
izjavi, razuman i veseo, kako meni nije ništa.
Bilo mi je teško, svuda u telu,
svaki deo boleo je i mrdao kao zmija na jakom suncu.
A sećam se
toga jasno, beše zimnje veče kasno. I sada je takvo, ali meni hladnije.
Sedim nad dirkama i obraćam se prošlosti.
Koja kaže:
Stajao sam prvog sunčanog jutra
u dvorištu, snegu koji nestaje se radujući, i brojeći ptice na žici što su tu
dolazile. Kraj zime, čuo sam u sebi, kraj onoga što moje telo čini slabim. Bio
sam kao komad oraha, vešto uglavljen u najoštrije delove za lomljenje, otuda
bežao, stalno propadajući sve dublje. Ali tome dolazi kraj. Znao sam da je
blizu i da ću ponovo biti onaj stari; divna pesma za uho jednog ranjenika!
Ali sve ono što me je jurilo,
sada stvarno nestade. Zraci jakog sunca išli su ka meni, lečili me od svega
dosadašnjeg.
Vrativši se u krevet, da tamo
malo odmorim, videh kako se dan završava. Sunce je jurilo ka svome domu, a ja
padao u novi popodnevni san.
Znam dobro šta sam sve video
tog dana kada sam hteo da zaspim. Najpre nije išlo sa snovima, te oči okrenuh
ka zamračenoj sobi. I tu na raskršćima svetla i mraka, ugledah sve ono isto,
sve ono što me napada svakog dana. Bilo je ispred mene, to nešto, još uvek
nejasno; stajalo je i kao drugom rukom odmeravajući močugu kojom će me napasti.
A ispred mene onda neko protrča. Nije to bilo priviđenje, za toliko znam i
tvrdim da me ništa na to nije nateralo. Smejao se taj druškan dugačkih rukava,
kojima je milovao zemlju, i šešira loše nakrivljenog. Bio sam ispod ćebeta,
ruke su mi bile mokre, a na čelo padala sva hladnoća ovog sveta. Bilo je tu, odmah
ispred mene, čudovište. Ono iz najtežih snova, mirno čekalo na svoj trenutak
kad ja padnem iza kapaka i tamo odlutam stazama mira.
Ustao sam i okrenuo se strahu,
shvativši da je to najbolje oružje. Ali to, na nesreću, a i zato što se
pomeralo na moje pokrete, ne beše vizija iz glave prešla u stvarnost. Ne beše
to ono što neki nazivaju monstrumom, niti manjim pripadnikom vampirskog reda.
Ono što ugledah pored zavese beše puno nekih vrhova, oštrih kao koplje. I videh
kako se njima usporeno kreće po zidu i menja svoj položaj u ratni, napadački.
Onda nestade, a ja krenuh ka vratima. I odatle ubrzah ka ulici. Čuo sam glasove
svojih ukućana kako o nečemu govore, onako kako to uvek rade. Ali mene snaga uma
ne sustiže. Mučio sam se sa ostacima bele vlage, očvrsle na putu, i pazio da ne
završim na putu. I kad izađoh na veću čistinu, videh opet, u senkama po zemlji,
sve ono što je u mojoj sobi odavno sebi našlo dom. Pratilo me je, mislio sam, i
mašući mu i tiho ga kudeći, sve više ka sebi dozivao. Ali nemirna duša ponovo
ispari u polumrak ovog zimskog dana, u još jednoj svojoj noći.
Ponovo me nemiri napustiše:
trčao sam ka svetlu na kraju ulice, koliko sam to mogao zbog snega koji je sa
naslaganih gomila padao i prekrivao usku ulicu. Napravih još jedan krug, ali se
ni posle njega ne vratih svom domu. Ulični hodač, kada me vidiš pusti me da
prođem, jer ne mogu da ti kažem šta tada mislim i koliko brzo moram da pređem na
novi deo puta. Ali se ljudi, kao da čuju šta to moja glava još ne progovara,
skloniše u stranu. Nastaviše sa smehom i zimskim pričama, a ja kao neprimećena
kugla snega projurih po stazi.
Hoću da idem ulicom, to da
radim unatraške, da po njoj skačem, letim, jurim. Neka me svako ko sada od mene
misli drukčije, pusti da u svojoj brzini osvajam nove delove slobode. Zvezdano
nebo zasija nada mnom, a mene svaki strah napusti. Disao sam lakše, misli su mi
rasle, video sam dalje, čuo više. Vazduhom se širio najlepši miris koji ikada
osetih. Hteo sam da ostanem napolju, i spram jake zime koja je dolazila. Da tu
pod nebom ove rane noći, budem ponovo na svome.
Bio sam u krevetu, desilo se to
mnogo lakše. Brzo sam zaspao. Priznaću vam da više nije bilo teških noćnih
slika, ali o snovima te mirne noći ne mogu da kažem ništa, daleka je. Sutradan
sam bio pod istim onim slabim svetlima sobe, ogrnute zimom. I prepun velike
nemoći da bilo šta uradim i krenem sa knjigama, da u njima nešto novo naučim –
jer ispit me čeka – krenuh, po skorašnjoj odluci, kod lekara. Nerado sam
odlazio na to mesto; na svakom koraku vraćao sam se bar dva unazad, ali me neka
čudna namera odvede na to mesto, do lekarske zgrade, nesuđene palate carstva u
belom.
Odakle sam, čuvši prve reči
čoveka kome nisu sve misli na broju, odmah pobegao. Praćen njegovim rečima,
teškašima, trčao sam po putu. Sve to što mi je rekao o strahovima, nekim
stvarno teškim, onim o ludilu, smrti i svemu ostalom, i da moram da uzimam neke
lekove protiv toga, samo me je guralo sve dalje od tog mesta. A glava mi je
igrala novim ritmom. Ne mogavši da skupim hrabrosti da pređem ostatak puta, a
stalno svoj strah rušeći, zauzeh mesto na drvenoj klupi, a mnoge grane drveća
razigranog na vetru, mojim očima podariše mali mir. Udisao sam mirise odlazeće
zime, i radovao novom dobu, onom koje sve moje misli čekaju. Onda, kada mi
snaga naraste, krenuh starim putem, onim koji me je vodio na udaljeno mesto od
tišine i svega što čoveku treba. Onda kada mu je teško, reč kuća vratiće mu sve ono što je od njega
pobeglo i ostavilo ga. I onda sam trčao ka njoj. Tamo je sve što tražim, rekoh
sebi, a i odgovor koji dugo nemam. Nađoh se na starom mestu, ponovo sâm. Na
televiziji, koja je bila glasna, počinjao je neki film. Ali ja sam spavao, i
tamo stalno prelazio neke široke staze, sve pod zvucima muzike koja me je
pratila u stopu. I imitirala korake mojih misli, željnih da se oporave što pre.
Ali čovek kog tamo videh, kad pokaza svoje zube, učini i da se probudim. Ne
volim vampire, najmanje one iz kreveta. Onda se vratih danu, koji je prolazio,
pa u kuhinji potražih neku hranu. Stomak mi je bio glasan, odmah sam na komadu
hleba našao malo smirenja, i počeo novo popodne, ono odmorno.
Mene strah nije prolazio. Sada
sam se tresao, i mislio da me to neće proći nikada. Niz vrat, a pravo ka nogama
neka nevidljiva kolona nečega strujala je i obuzimala me. Teško sam disao, a
srce mi je ponovo igralo. Mnoge stvari naopake, kad pogled bude zalepljen na
nekim slikama, neživim i kao od plastike napravljenim, ponovo su tu, ali brže
trče od mene. Ponovo kao svakog dana. I kada me teških par minuta prođe, nađoh
se na krevetu. Gde umesto svega dobrog sretoh one iste ljude, kako svojim
rukama nešto rade, dok na biciklima bez točkova jure, i ostavljaju me u
neznanju. To je od leka koji sam uzeo, sigurno. Jer nikada nisu bili tako živi,
svi ti čovečuljci iz moje kamenim idejama pritisnute mašte. Ne bih ni mogao da
uhvatim jednog od njih, bili su kao prah, bili su nestvarni, a živeli dok sam
gledao u njih. Na svakom novom osvrtanju ka tom mestu pretvorili bi se u
razumno nepostojanje i meni pamet opet došla na svoje. Kažu svašta za nas,
ovakve. Kažu da smo ludi, i to neki ljudi uz smeh i ruganje. Tvrdim da mi nije
ništa, jer znam kako izgleda proći kroz predeo koji na to samo liči. Ranjiv je
čovek, takav je. A zato što je plašljiv, i to oduvek, to ga čovekom i čini.
Lek: ono što meni ne koristi, baciću svaki i nikada više ne glumiti učtivost.
Kao što sam hteo: pobegao sam, pa ću i ovu kutiju lekova za smirenje pravo u
kantu za smeće, neka nju oporavlja.
Već mi je bolje, a to je zbog
snega koji nestaje pod jakim sunčanim pesnicama. Uskoro me napušta svaka
boljka, onaj stari i najbolji postajem, znam to.
Novi dani bili su baš ti. Svaki
je ličio na one iz mojih predviđanja. I kad više nisam mogao da računam svoje
buduće radnje, prepustih se njima bez mnogo bojazni. A strah me popusti još
više. Ali se senke vratiše, uvek uz moje slutnje, ideje o težini zidova sobe
koji se ka meni skupljaju i čine me večitim robom panike. Ali i nju izdade
snaga, te se vratih višlje ka svom pravom svetu.
Tamo gde volim da budem, da nad
dirkama prste pune ideja ubrzano pripremam, počinje moj novi život. Onaj stari
je, ali veći: napadnut, oslobođen, i nagrađen.
Sedim ovde i kucam, i ne sećam se
svega. Ali to ne čini težinu zaborava, jer znam za one događaje, važne i
korisne. Bez njih nisam tada mogao, sada ih ponovo gledam i o njima pričam. Ali
znam da nema duše na ovom velikom svetu koja nešto od tih slika nije dotakla i
pobegla im. Neki kriju sve svoje strahote, na svojim najdubljim mestima, daleko
od svih, da se pred svetom ne otkriju. Neki glasno uz njih govore, i loši su;
ne umeju bolje, pa besno govore drugima, onim mirnijim. A strah jedan isti, za
svakog stoji i pršti kao najjača varnica.
Ponovo se tresem. Ali uspevam
da pobegnem. Vidim sve dobre strane ove stvarnosti. Idem ponosito dalje, i
vidim jedan novi svet. Onaj koji me čeka, nagrađenog za hrabrost i odricanje.
Idem sve sporije ka nekom novom
mestu, tamo vidim neke ljude. Pitam se da li misle isto, čim smo u jedno isto
noćno nezgodno vreme izašli do reke. Ne pitam ih ništa, skrivam pogled i hoću
dalje od njih.
Ali me glas zaustavlja.
Nepoznat mi je, ali ženski prodoran. Okrećem se i pred lepotom i krupnim divnim
očima žene svaki moj strah nestaje. Onda osećam kako me kapljice uzburkane
reke, koja hoće ka obali, udaraju po licu, i bude ka novom danu, ka vremenu
koje ne može više da čeka i seče traku mog novog prolaska.
Danas, sa ovog dalekog mesta,
visoko iznad naše planete, pišem ovu priču, u brodu na dugoj svemirskoj misiji,
gde zajedno sa svojom porodicom provodim dane bez kraja. Oni koje je moja nauka
održala mlađim, i dugovečnim, tu su pored mene. Iz velike ljubavi, načinih
njihove holograme u najlepšim bojama, da uvek mogu da ih pogledam i još jednom
bolje vidim sebe. A psa koji me je jednom davno zamalo ujeo, više i ne pamtim.
Lepota, svuda u svemiru, rasla je i mamila me, dok se stari crnkasti druškan
polako rastezao i smeškao nama ljudima pod brodskim staklima.
