Fotografske radosti

Ulica je bila čarobno osunčana kada sam tog dana izašao u šetnju. 

Na sledećem lagodnom metru prijatnog puta, ugledao sam ljude kako nešto rade spram crkvene ograde. Prišao mi je jedan čovek i rekao: „Jel možeš da nas slikaš?

Od njegovog prijatnog smeha, kao i par zgodnih dobacivanja prijatelja iz grupe, zamalo da posustanem i uradim to sto traži.ž

Pobegao sam kući, uvio se u krevetski pokrivač, i otuda dva dana nisam izlazio.

Zvona u gradu, još jedna vest na televiziji, velika mudrost tek pojavljenog lica, prolaznika pred kamerom: „Napredak jedne zemlje meri se“, reči su mu bile do bola razvučene, „smanjenjem rastojanja od crkve ljudi koji se pred njom krste, kao i“, tada se glasno obradovao, „njihovim poziranjem i autoportretisanjem pred tim građevinama?" Tapšao je samom sebi, potom udaljio.

Okrenut leđima, nešto je tamo u velikoj tajnosti radio. Onda pokazao sav sjaj svog osmeha i fotoaparat usmerio ka crkvenim vrhovima. 

Nova reportaža: nova-ista kula grada budućnosti, svetlo i sjaj velike ne-tako-tehničke raskoši.

Početak priče u nastajanju i njen nastavak

Pričaću vam o njemu. Taj čovek kog dobro znam, bojao se insekata, mrava najviše.

Uvek kad po zidu zagmižu, sve te crtaste prilike u crnom, oklopa kao od jakog čelika, on pobegne od njihovih pokreta, koji sjajem jake oštrice šljašte. 

Beži od njih i kada ih nema, kada mu je um napregnut i ne misli uvek dobro. Kad god pogleda ka danu od svetla u njemu ne vidi ništa drugo sem mreže kukavca od loše namere.

Ali mi nije namera bilo kakvo ismevanje te nečije loše navike, već da o njoj više kažem, jer prijatelju treba pomoći.

Voleo je sprejeve.

...