Radovan Petrović: новембар 2018

Asgard, zemlja iz snova, svojom zlatnom bojom ispunjavala je maleni prozor mog svemirskog broda prvenca. Začu se zvuk kočenja jakih svetlosnih potisnika, znak za mene da je vreme silaska. Kako sam dospeo baš ovde zna moj računar, ne mnogo pričljive prirode. Sve tajne ovog puta velike nemogućnosti ostavimo za neko mirnije vreme, kada budem popravio brod koji je morao da se prizemlji.

Zakoračio sam po stazi sastavljenoj od sićušnih delova, nalik na mrežu savršeno oblikovanih kamenčića i posutoj nekim energetskim slojem pogodnim za lakše hodanje. Velika vrata zgrade, ispod komada planinskog venca vanzemaljskog sveta, bila su ostavljena u otvorenom stanju, možda za mene, koji je tamo bezglavo jurio.

Ne beše nikoga unutar prostorije od zidova sa ukrasnim notama i redom jednih te istih kipova, vernom imitacijom junaka ovog sveta ruku zauzetih jakim oružjem, niti se pojavi bilo kakav zvuk, sem mojih glasnih koraka. Soba je bila pravi beskrajni hodnik, mogao sam ići po njoj ali nikada ne dostići vrata koja su na svom dalekom kraju dozivala ka sebi sve zalutale goste.

Idući puteljkom, sred tesnaca od blokova zgrade, pratio sam sve strane oblike kako se nadimaju ka meni svojim jasnim porukama o dobrodošlici i nekim nepravilnim crtežima koje doživeh kao pravu pretnju, znak da odavde pobegnem što pre. Na putu se pojavi prvo skretanje, pa slobodno krenuh po tom pravcu, i nađoh u dvorištu poplavljenom jakim sunčanim bljeskom.

I dalje nije bilo tih zbog kojih sam se rešio na ovaj put, i godinu dana ranije proizveo prvi sastavni blok mašine za velika međuzvezdana putovanja. Sada, nasukanom na ovaj svet, bila mi je potrebna pomoć ovdašnjih naučnika, ne bih li otišao kući i sa njom više nikada ne rastao. Osetih nemirne talase vazduha, nagoveštaj pravog nevremena, i pomislih da je to baš neprikladno ovom rajskom mestu, punom večitog sjaja i besprekorne lepote građevina kružnih oblika i sa kulama širokih vrhova poput uzdignutih koplja.

Bilo je mesta za sedenje. Stigneš na udaljeni svet, i glasno se raduješ njegovoj velikoj praznini dok široka klupa, pogodna za bilo kakav popodnevni odmor, to sigurno i ne potvrdi. I dalje nije bilo Asgardijanaca. Po tom teškom pitanju bio sam potpuno strpljiv. Svet, gde dan traje više od zemaljskog, bio mi je dovoljan razlog za pobedu nad svakom trenutnom nevoljom. Prepušten toplom svetlu s neba, i pod udarom zalutalih kapljica mlake vode okeana, koji je besneo u stenovitom gradskom podnožju, mogao sam da na miru dočekam sledeće jutro. Prepustih se obarajućem snu.

Sat je radio po starom vremenu, onom ponetom sa Zemlje, pa nakon nešto okretaja, oglasi se svojim, za uspavano uho, teškim alarmom. I dalje je bilo onog prejakog svetla, koje mi je pogled činilo teškim i nejasnim. Gradski trg pružao se u više jednakih poteza. Izabrao sam prvi i nakon što sam nešto čalabrcnuo i ostatke hrane uredno vratio u ranac, nastavio sam sa istraživanjem ovog velikog grada. Dok sam hodao i bio bliži njegovim dalekim utvrđenima od višespratnica bez prozora i širokim amfiteatrima, pravim svemirskim koloseumima, sat me je hrabrio svojim sporim otkucajima. Prešao sam milion velikih koraka, a da nisam dostigao ni delić od gradskih betonskih mesta, niti mogao da im se uskoro ponadam. Ovo je bio nesumnjivi svet divova. Nebo nada mnom bilo je puno plave bistrine i bez trunke nepravilnosti, a vetar koji bi se osetio dolazio je na više od jednog sata; nepotreban je bio svaki strah. Put koji mi se činio kao stvoren za goste, postajao je širi, sasvim nevidljivih krajnjih ivica. Našao sam se usred gradske nedođije, gde su zgrade ponosno štrčale ka nebu, podsećajući na svoje pompezno prisustvo.

Prvo mesto koje mi se učini bližim bila je jedna niža zgrada, nalik na onu u koju sam ušao na početku svog lutanja po ovom svetu; bila je sa više ulaza, gde nijedan nije bio pod vratima. Prošao sam kroz jedan od prolaza, suočen s novom jakom svetlošću koja je izbijala iz nekog uređaja na podu. Shvatio sam da je to nekome ispalo i siguran u to sagnuh se ka njemu, i dalje obazriv. Divio sam se savršenstvu izrade neke male metalne konzole, koja je bila nekakav daljinski upravljač, a i po mnogim plastičnim tasterima mogao sam u to da se uverim. Izbora sa nepoznatim stvarima nema, sem onih da se odvažiš i dodirneš neki od njihovih tačaka tajnovitosti, i ne mariš za dalju sudbinu nepoznatog uređaja. Videh kako se svetlo po pritisku na veliko crveno dugme, postepeno gasi i kako soba postaje nalik bioskopskoj sali, gde ubrzo počinje neka predstava.

Ali taj ekran u zidu beše novi prolaz, namenjen samo onome ko čudotvornu tehnološku napravu drži u rukama. Mogao sam da prođem kroz novi otvor, samo na kratko, ne više tako tajni. Našao sam se na novom mestu od niskih zidova, prepunih slika uokvirenih nekim energetskim nitima, što su kočile svako pomeranje umetničkih sadržaja otuda. I dalje nije bilo ljudi, ono najvažnije što mi je bilo potrebno. Pomislih da naprava podrazumeva i to, da je mogu koristiti kao telefon. Ali kako bih pričao sa nekim na jeziku koji samo jedan od učesnika priče razume? Ostaje mi da isprobam sve mogućnosti stvarčice, jedine koju sam video tokom svog jednodnevnog boravka ovde, i da se sa njome malo više upoznam; tako je to sa igračkama, ne otkriju sve svoje tajne odjednom. Stadoh da je vrtim među prstima i da žurim sa njenim ispitivanjem, brzo prelazeći preko mnogih preciznih dirki, a izazvah usput pojavu par novih redova tastera, pa predmet dobi oblik računarske tastature.

Sada se uplaših nečijeg dolaska, jer mrak nagovesti svoj početak. Da li bi Tor bio miran na prisustvo nekog nepoznatog na svom svetu, ko remeti ustaljeni gradski mir, i još se zanima za njegove elektronske naprave. Morao sam da delujem brže, možda je spas mog daljeg leta svemirom zbog povratka na Zemlju, baš u ovoj napravi. Samo uključih nova svetla, koja zablistaše i pogasiše se sva odjednom, pa nastaviše tim ritmom pojavljivanja, koji se sasvim uspori kao da čeka na dodir pravog dugmeta. Soba je postajala veća, otkrivajući svoje nove delove automatskim spuštanjem zidova, kad se ispred njega pojavi grupa ljudi.

Asgardsko predstavništvo s Odinom na čelu, koji je bio uspravnih leđa, pogleda punog jake ljutnje i sa mnogo pitanja. Sa strane su stajali Tor, sporo udarajući svoj Mjolnir o drugu šaku, kao da u njoj drži uljeza koga bi da proždre. Loki se pojavi u času izricanja odluka veća bogova, i svojim raskalašnim smehom pokaza da mu je drago zbog gostiju koje imaju.

Njegov gest, sve-otac odmah isprati, možda smatrajući da sam već bio ovde, ili se od nekud porodica poznaje sa mnom.

Gledali su ka svojoj spravi koja mi je bila u rukama i jako svetlucala. Onda mi je oduzeše.

...

Nije više mogao da kuca, zvuk sa tavana pretio je celoj sobi. Da pobegne napolje – ne tako loša ideja – ali ne sme, ono što zuji i svojim tananim prstima udara s druge strane plafona ne dopušta mu ni da se pomeri. Ustade, ali se sruši. Krevet ga radosno dočeka, sa čijeg mu naslona, skliznuvši, pokrivač pade preko izmorenog tela, željnog pravog letnjeg odmora. Računarski monitor završi svoj čas, a sobu ispuni mrkli mrak. Nije to hteo, ali je brzo zaspao.

Pesma je išla istim ritmom, od njegovog mira čineći pravi košmar. Nije hteo da ustane, iako je sve govorilo da mora. Lupalo je, udaralo kao bubanj, od čega njegovo telo naglo poskoči. Oslonjen rukama o krevetski dušek, pratio je šta se dešava iznad glave; podsećalo je to na dane kada je slušao zvuke cele noći, jer nije smeo da im se približi (teško je pogledati ka nečemu opasnom, nečemu što dolazi usred noći i pretura po tvojim stvarima pokrivenim mrakom). Ako je odozgo, i krov nepropustan za spoljne uljeze onda kod njega nije došao ni mačak, ni pas, niti orao zalutao u noći, već nešto... nešto mnogo opasnije, nešto sa čime će se njegove oči, prepadnute i umorne, uskoro susresti. Pomeri se, a zvuk sa tavana pojjača kao da ga prati. Onda sa sebe zbaci pokrivač, a zvuk odozgore nastavi svoju pesmu basnoslovnog škripanja. Hodao je, sada kada je ustao i potpuno zaboravio na svoje mesto odmora; krevet, njemu koji traga za stvorenjem u noći, sada ništa više ne znači, postao mu je stran i nepoznat. Njegova težnja je ka gore, tik iznad glave ako malo poskoči i rukom dodirne beli plafon. Koji se zvonko njemu javlja kad god nogu pomeri. Šta to gore stvara toliko buke? Strah je preveliki, on ne može s njim da se sada izbori. Zagledan, kroz otvorena vrata, u daleki kutak druge sobe, pomisli kako može do tamo da otrči i tako suzbije još jednu neprijatnu misao. Kretao se, koracima sada bržim, jačim i odlučnijim, oči su mu se radovale i slavile. Ali je isto to radio zvuk s gornje strane, kao da vidi šta sve njegov parnjak dole radi i pokušava. Nije mu bilo pomoći ni na drugom kraju kuće. Ona je sada bila još mračnija, puna neke guste crne magle. Mislio je da to može, pa rukom zamahnu kroz mrak. Učini mu se kako se slojevi tmnine pred njim šire i propuštaju ga dalje ka drugim delovima kuće. Onda se zvuk zavijanja i tonova loše odabranih pojjača ka njegovim ušima, čineći od njih zgužvani papir. Nije više mogao da se bori sa glasovima odozgo, bili su odraz prave noćne snage, one koja je najjača na svetu i pred sobom sve uništava. Pogled mu zape na tavanskim vratima, ali sebe još odmah od toga odgovori. Neće on iskoristiti merdevine, tu ispod drvenog belog tavanskog poklopca, prošlog meseca ostavljene posle krovnih radova, i sasvim zaboravljene, da priviri na tavan – tavan je mesto njegove celomesečne, ružnim bojama, ukrašene nesreće. Ne sme on to, niti sme da se približi i odatle ih udalji. Čudovište valjda neće dole!

Nadao se svemu najboljem i tome bio potpuno predat, kad zvuk čangrizave škripe poče novi napad. Sagnu se...
...

Radovan Petrović

уторак, 13. новембар 2018.

E equals m c squared

Asgard, bio sam tamo

Tavanski karneval