Broj na
vratima bio je onaj koji traže. Par iskošenih metalnih znakova gledao je ka njima
i jasno im pokazivao put. Novi stan, prazan, sa po kojim zaostatkom stvari prethodnih
vlasnika, ali uređen i kao netaknut bio je sada jedan veliki poklon uvijen u
buduće dane sreće i života u konačnom miru. A ovde pobegoše iz stare kuće, one
koja je, kako bi to suprug rekao, bila duševna.
I
poslednji dašak promaje pronađe svoj put ka praznom prostoru pre nego zatvoriše
vrata i ključem ih dodatno ojačaše. A ruke im se ukrstiše u slasti novog
ljubavnog čina koji je počinjao. Radili su to na podu.
Nove
stvari doneće sutra, prijatelji će im pomoći sa ormanom, stolom, i delovima
kuhinjskog nameštaja, posao koji neće trajati dugo i od radnog dana im oduzeti
mnogo sati. Imali su jedan na tananim nogama stočić, na kom postaviše svoj
poslovni računar. Svetlo sa ekrana zasija po sobi, sav nagomilani mrak lako
pobedi.
„Još
sat vremena i spavanje“, reče Dunja, „sutra nas čeka drugačiji dan.“
Zoća
se nasmeja: „Slobodan je dan, ako se ne sećaš.“
Njoj
nije do šale, nikada, ni kada radi, ni kada odmara. Niti bi da se nekada
nasmeje duže od par pomeraja usnama i nekom pokaže svu slobodu svoje duše malo vraćene
u okolni svet.
Pogleda
ka vetru u daljini. Drveće je ludački plesalo. „Bolje je da zatvorim prozor.“
„Ok,
draga“, reče Zoća i seti se da treba da proveri elektronsku poštu. Kursor miša
tačno pogodi ikonu poštanskog programa. Nije bilo novih poruka. Niti je mogao
da čeka na njih. Uradiće to na drugom računaru, ne treba mu još jedna rasprava
sa suprugom.
Krenu
niz hodnik, sav težak od mraka. Nema sijalice ni u sobi, ka kojoj je išao sve
brže u papučama. „Najbolje nam je da spavamo“, reče on, dosegavši gomilu od
prtljaga i rukama se na njih srušivši. „Mislim da je ovde“, reče i, zašavši u
utrobu od odeće i drugih stvari, napipa svoj računar umotan u kesu. „Sigurno
sada radi.“ Majstor ga valjda nije prešao zadnji put. Krenu ka svom radnom
mestu. Računar je radio sporo, ali bez prekida kako to nekada ume zbog starosti
i mnogo prašnjavih naslaga svuda po disajnim putevima. „Super, sve je tu“,
obradova se Zoća kad vide kako su sve ikone na mestu. Nagradio bi servis sa još
para, samo da se uveri da je sve kako valja. Poče da radi svoj stari posao,
zavalivši se u fotelju od poda i zida, odmah do prozora, gde se još probijalo
svetlo sa ulice. Mirisalo je na leto, na sav onaj mir nošen vetrom, po ušima mu
je padala muzika dalekih brdskih predela, a njegove oči sada su bile odmorne.
„Uspeo
sam“, reče on glasno. Onda ponovi te reči sopstvenog nagrađivanja: „Idemo
dalje, da...“ Sa znojem među uzigralim prstima, nastavi da kuca. Tekst ispuni
pola ekrana, i na svaku zadatu komandu, začu se zvuk kao potvrda uspešnosti akcije. Ma on je
računarski genije, oseti u sebi nagli polet na te jake misli. Nije bilo
prekida, radio je kao nikada pre. Posao je danas lak, sve može od kuće; sediš i
mozgaš nad ekranom, imaš više vremena za to, ne smeta ti kolega kome je do
dokazivanja pred drugima pa se služi lošim rečima i njegova novo-osmišljena
provokacija ti lako pokvari dan. Može sve ko nikada pre, i da odmah o tome
nadležni sve saznaju. Brak mu je pravi, nema nesuglasica i sporova, jer oboje
rade isto. I pruža im se to dovoljno.
Dan
koji nije došao, tako se zvalo veče po dolasku u novi stan. Nijedan sat ne reši
da ubrza, a posao koji imaju nikako da završe. I kad kazaljke zađoše u daleke
kružne predele, linija na ekranu ne beše ni blizu one glavne, blizu kraja
današnjem poslu.
Onda
nešto prilupa. Dolazilo je od spolja, znali su, jer ih je do hodnika od vazduha
svuda po njemu hladnom, delila jedna daska na zidu. Isti zvuk se ponovi odmah i
natera ih da ustanu. Podseti ih buka na dane od kojih su pobegli. Stara kuća,
to leglo đavolskih nakaza, bila je puna ovakve loše muzike, i sada opet, kao da
su ih svi oni pratili. Nemo se okrenu ka ženi, potom rukom sruši na vrata. Novi
stan, moja nova snaga sada je tu, ne boj se, poručivao je. Okrenu ključ, pa još
jednom, pa gornji, i otvori vrata, i, ne pogledavši kroz rupicu na njima, suoči
sa mnogo praznog prostora desetog sprata. Da je bar nekog bilo iznad ili ispod,
razumeo bi on sve njihove tegobe i pomogao im pozivanjem na kafu ili mahanjem s
druge strane visoko rukom sa pravom komšijskom podrškom.
Umesto
takvog pojavi se neko drugi. Jurio je stepeništem, glave savijene i skrivene
visokom kragnom kaputa, crnog i mračnog. I nije ih ni pogledao, samo otrčao dalje.
Kuda? Gore, uz novo stepenište, ono koje se pruža u nedogled svake stambene
nepoznanice.
Ista
lupnjava začu se kad čovek koji je bežao kao praćen jakim udarcima biča svoje
unutrašnje magije, stade i prekinu dalje udarce po betonskom podu. Onda se zvuk
vrati, sve brže rastući ka njima, kao od konja praćenog jakom manijom.
Beži,
mora sada da naredi. Onda da zaključa vrata, ne prate šta se dešava napolju i hoće
samo da zaspe. Odgura ženu lica punog znatiželje i ruku koje su se borile da
ostanu napolju i vide šta to komšije rade. „Idemo, ne treba da budemo ovde,
mračno je i opasno, ako mene pitaš“, reče i pokaza ka strmom stepeništu. Ka
mestu koje je raslo u senkama i šiljatim vrhovima nečega. Još jedna pretnja,
mora da pobegne. „Dosta je toga“, reče i seti se kako ume da pretera u nekim
naopakim idejama. Ovoliki čovek a plaši se nečega neživog. U duhove nije
verovao ni kao mali – šta mu je to sada. Godine obaviše svoj posao, njega
pretvoriše u sunđer za čudne vibracije odasvud iz ove stvarnosti.
Da
je bar do izmišljotina, kaže pripovedač.
Vrativši
se u stan, ulazna vrata za sobom jako udariše i krenuše usnama jedno ka drugome.
Novi
zvuk iz hodnika sada im ne zasmeta. Okrenuše mu se lako i srušiše na dušek,
položen po podu.
Novi dan, nova buka. Rekao bi, škripa po malteru, po svim glatkim
površima zidova dugačkog hodnika sprata...
