Spusti
se na mekani ležaj, a on uz tihi zvuk naprednih mehanizama prilagodi njegovom
telu, dajući mu tako osećaj velike rasterećenosti. Plovio je na mestu od
dušeka, mislio po nebu ovog sveta iz velike mašte.
Noć
beše duga, puna crnila. Daleko je Sunce, od ovog mesta daleko. Vreme kada nije
potreban ogrev, dok se planeta još drži toplote s udaljene zvezde usmerene ka
njoj pravilno, najbolje je za nastavak njegovog davno započetog eksperimenta sa
zagrevanjem. Tada cela priča beše tek jedna zamišljena radnja. Sada će se
ostvariti. Ono što nije imao sa petnaest godina, ima sada na ovom svetu i
sastoji se od metala.
Već
sutra počinje davno započeto. Pogleda ka vratima, na kojima je neko stvarao
buku i počinjao kucanje.
11 Poglavlje
Boris
se domože prolaza i nemirnu grupu ljudi ostavi na miru, a vozilo koje se
bližilo ka njemu učini mu se zgodnim prevozom.
„Gospodine“
reče on, pogleda koji je tražio razumevanje. „Molim Vas, jel možete da me
povezete.“ Šta još da kaže? „Jure me ovi, pregaziće me.“
Čovek
mu otvori vrata i primi ga na prednje sedište, onda nagazi po gasu. Boris mu
objasni da vozi pravo.
„Opasni
su“, reče Boris. „Nekada zalutam i ne mogu da se domognem kuće.“ Mislio je da
će malo laži opravdati njegov postupak. „Doseljenik sam“, reče. „Od nedavno
živim ovde.“
Čovek
mu se okrenu, tiho se nasmejavši. „Zašto se onda ne pazite više?“
Znao
je da mu je uspelo da ubedi nekoga da nije odavde, iako je time pravio ogromnu
grešku. Ne mora da se sakriva, ovaj čovek nije od onih ljutih sa ulice, niti bi
ga nekom izdao, gledano po njegovim povremenim osmesima prave pitomosti.
„Ja
sam odavde“, reče stariji čovek. Onda se Boris seti da ga odnekud zna. Samo da
se i on toga ne doseti.
„Odakle,
iz ovog grada?“, čudio se Boris, ljut na grad u kome živi.
„Da“,
tiho je govorio čovek dok je skretao na raskrsnici. „Dvadeset godina živim
ovde, a voleo bih da sam to vreme proveo na Marsu.“
Boris
pomilsli kako je to njegov čovek.
Ne
reče ništa, reč prepustivši vozaču.
„I
kada sam došao bilo je ovako“, reče on. „Sada su gori.“
Bori
se umeša u priču: „Ali ne mogu više da trpe.“
„Neka
rade više, nemoj samo da se nekome žale.“
Borisu
beše do svađe, on, sastavni deo sveta mladih to ne može da sluša.
„Kad
god mi mladi uradimo nešto više, dobijemo po nosu, tako bar radite vi stariji
sa nama mladima, naprednim i sposobnim za sve.“
Čovek
se slagao s time, videlo se po njegovoj neizgovorenoj reči.
„Ja
se bavim stvarima koje sam oduvek voleo, ali znam iz priča drugih, nekih mojih
prijatelja, zapošljenih u fabrici, kako prolazi savremeni svet.“
Čovek
uspori. Bilo je još do Borisovog naselja, pa on nastavi svoje izlaganje.
„Vidite,
gospodine, čoveče stariji od mene, koliko god se mi trudili ispadne sve nekako
naopako. Onaj kome to ne odgovara, uplaši se. Kako i ne bi, ostaće bez funkcije
ako se pročuje da je neko uradio više i bolje.“
Vide
da ima potpuno razumevanje jednog nepoznatog čoveka. Takvi su neretko najbolji
sagovornici, prijatelji sudbine.
„Pričao
mi je jedan drug. On se toliko trudio na početku karijere da je nadmašio ne
samo sebe i svoje vršnjake u kompaniji nego i one druge radnike, starije, sa
renomeom. I prošao...“
„Prošao
kao najgori primer radnika.“
„Da,
otkuda znate?“
„Znam
ja mnogo toga, nekada sam bio taksista.“
Boris,
čuvši potvrdu svojih priča, reči i mnogih nagađanja, tek tada zavole posao
kojim se bavi. Nebo i onako ne posmatra niko, ima ga na pretek.
„Vi
se bavite astronomijom“, reče čovek, vozač žutog vozila.
„Da,
odakle to znate?“, upita Boris, sav začuđen.
„Po
onome što Vam viri iz ranca, a od metala je i na tri noge.“
„Baš
Vam hvala, moglo je da ispadne“, Boris beše pun zahvalnosti.
„Imam
i ja teleskop“, reče čovek pohvalno. Bilo je puno zapanjenosti u njegovom
glasu. Boris je upoznao još jednog kolegu. „Ali ga ne koristim.“
„Zašto?“,
reče Boris. Astronomu teško ulazi u glavu da neko nešto ne radi sa svim tim
zanimljivostima od zvezda, meseca i sočiva.
„Nekad
jesam, ali sada kako starim sve slabije“, čovek je mislio da se je opravdao.
Kod
Borisa to nije prolazilo. „Ja to radim svakodnevno.“
„Samo
nastavite“, reče čovek. „Nemojte da napravite grešku poput mene i da Vam to ode
u poslednji plan.
„Nakon
skretanja stanite“, reče Boris. Iskoristi poslednjih deset metara puta da sa
čovekom razmeni još koju korisnu reč. Sa astronomima su mu razgovori uvek
zanimljivi.
„Čim
stignete kući“, reče on, „uzmite teleskop i bacite par pogleda ka gore, ne
morate više.“ Smejao se.
„Voleo
bih“, reče čovek i zaustavi auto. „Bilo mi je zadovoljstvo što sam pomogao
jednom astronomu“, reče, prepun kajanja. Znao je Boris da su mnoge njegove
želje neostvarene, što nije smeo da dozvoli sebi.
„Onda,
doviđenja.“ Na te Borisove reči pozdrava čovek reče isto.
Bio
je u svom stanu, zadovoljan zbog saznanja da neko drugi radi isto što i on.
Sada je mogao da lakše pročešlja knjigu, sutradan je ispit, jedan od
poslednjih. Nakon toga ga grad Pat prima oberučke.
12 Poglavlje
Na
Danilovim vratima beše stanovnik ovog sveta. Znao je to po njegovom odelu,
nestandarnih boja, i kapi koja se ni po čemu nije uklapala sa svima onima koje
je video na glavama kauboja.
„Kako
mogu da pomognem?“, reče Danilo, misleći da je čovek prvi sused, došao po malo
kafe ili šećera. Hteo je nešto drugo.
„Vi
ste Danilo, naučnik sa Zemlje?“, krenu dubok napadni glas.
Ovaj
odgovori da jeste i da je vreme za posete baš nezgodno. Čovek uđe u stan i
zauze mesto za stolom. Stalno je prstima udarao po njemu.
„Recite“,
govorio je Danilo jedno te isto. Ali čovek bio bez reči, kao da je čekao
trenutak za početak svog unapred pripremljenog govora, važnog i korisnog.
Kad
neki njegov sat pokaza tačno vreme, on poče:
„Došao
sam po Vas“, sada mu je glas bio mekši, prirodniji.
„Po
mene?“, začudi se Danilo. Nije znao ništa o tome da će ga neko odvesti negde.
„Vi
ste ovde po zadatku“, reče čovek još. „I izvinite, ja sam agent Mateja, nisam
se odmah predstavio. Lukić.“
„Ja
sam Danilo, oduvek se tako zovem“, reče Danilo, nameren na šalu.
„Budite
ozbiljni“, reče čovek, zvučeći strožije.
„Ne
moram, ovo je moj stan“, reče Danilo i ustade sa stolice. Niko ne može da se
pojavi tek tako i napada ga bez razloga.
„Sedite,
mladi gospodine“, reče čovek. „Nije vreme za raspravu, već za posao.“
„Ja
sam agent po zanimanju, poslala me je delegacija ove planete, ali za naš susret
ne sme da zna niko od zemljana i robota.“ Gledao je ka Danilu, s velikim podozrenjem.
„Sve što sada čujete utiče na Vaš boravak ovde, stoga pazite šta radite. Oni su
nemilosrdni kada je posao u pitanju.“
„Ko?“,
i dalje je Danilo bio neozbiljno raspoložen.
„Oni,
ne smem da pomenem to ime“, reče čovek. „Morate da pratite sve što ću Vam
reći.“
„Jedva
čekam“, reče Danilo, dobro pripremljen na priču.
