Pogledao ja
ka tananom mlazu tečnosti, onda mu se približio. Detektivsko oko širom se
otvori, ali ne vide odmah to što bi da glava puna zaključaka glasno objavi.
Okrenu se ka saradniku, zagladivši crne prevoje kose koja je štrčala i rušila
mu šešir. Šerlok onda reče:
„Votsone“,
i to glasno. „Pogledaj ti, oči su mi umorne.“
„Noćas
pada sneg i to radi glasno, ljut, nemiran a veče je kasno...“ Votsona prepade
iznenadna Holmsova ljutnja, nešto kod njega ne tako često.
„I
meni je do pesme“, reče Šerlok, onako kako to ume jedan detektiv usred noći nad
slučajem od crvenih mrlja svuda po snegu u nastajanju. „Ali...“ Gledao je ka
mnogim nedovršenim krugovima, sve misleći da su ljudski. „Ne znam, prerano smo
ušli u ovaj slučaj“, reče, a oko mu zasija od novog prelamanja svetlosti kroz
sitne pahulje što su se po mekoj zemlji taložile.
„Ja
nisam za ovo“, Votson će nezadovoljno. Onda se predomisli. „Ali pogledaj, novi
trag, novo veliko otkriće.“
„Prijavljen
je slučaj pre samo dva dana“, reče njegov veliki drugar. „Prerano, Votsone,
stvarno prerano.“ Rado bi otišao s mesta zločina koji se nije ni desio.
Kog
drugog bi pozvali nego njih, najbolje, uvek spremnih misaonih alatki, i rešenja
teških neodumica, na uvek otegnutom luku. Ali događaj beše teško objašnjiv; ni
Šerlok se, nakon dugih sati ne snađe u puteljcima bez kraja, i nijedna njegova
ideja ne urodi plodom. Teško je bilo slušati meštane, kako govore o nečemu
jedva vidljivom, što je zauzelo jedan deo njihovih parcela i okrajke kuća
učinilo nedostupnim. I prođoše im dva dana, i ništa od svega što je napalo ovu
zemlju, ne pokaza svoje pravo lice. Votson prepun umora, reši da ovo nije za
njega. Govorio bi Šerloku da prekinu dalju istragu, radio to često. Što ovaj ne
prihvati.
Šerlok
provede svoju novu besanu noć nad praznim listom, često po njemu perom tapkajući.
I kad se doseti svega što je moglo da se dogodi, skoči, zaboravivši na talog od
umora, i usnulog Votsona razdrma svojim rečima nabubrelim od iznenađenja:
„Shvatio
sam šta znače one mrlje po snegu i zemlji.“
Votson
se slagao sa njim da može da mu sve izloži do kraja, makar to trajalo i više
sati. Poznato mu je to, i ne protivi se – sve zarad novog mira nakon razrešenja
slučaja, tog predobrog zadovoljstva.
Šerlok
se nakon nove pauze, kratke konsultacije sa samim sobom oko onoga što bi da
baci na svetlost sveće koja je dogorevala, obrati tihim rečima: „Uspeli smo.“
Detektivska glava radila je punom parom. „Votsone, uskoro, nakon jednog dana
tačno, pojaviće se novi trag. I to tako što će nestati prvobitni. Da li si
video kako su nejednaki, i to svaki od njih? Nemoguće je da slučajni pad nečega
prouzrokuje takve motive po snegu, i da svaki od njih bude isti. Radi se o
preciznom satu, dragi moj Votsone, o satu kakav ovaj narod ne poznaje. A
pojaviće se za tačno jedan dan, zato što je druga gomila takvih istih uvek brža
od prethodne.“
Votson
okrenut ka njemu, ličio je na kamenu statuu posvećenog slušaoca. Ipak prekinu
sebe u još jednoj velikoj predanosti priči svog prijatelja, i reče: „Po svim
našim proračunima, to što radimo je preopasno. Nijedan slučaj, kada se prisetim
mnogih teških, nije imao tako jasne tragove, još crvene!“ Reče to sa naročitim
uzvikom. „Plašim se Holmse.“
Ovaj
je morao da nastavi započeto. „Odvešće nas dalje ta nova grupa tragova.“
Votson
ga prekinu: „Odvela bi nas da imamo pomoćnike. Svi meštani su nedostupni, niko
više neće da priča o tome. Prijavili slučaj i uplašeni se povukli u svoje tople
domove. Moramo sami da otkrivamo njihove staze i prečice, i pritom ne izazovemo
pažnju ljutih pasa.“ Okrenu se ka krevetu, ljut i uplašen zbog svega što sledi.
Rekao bi glasno: „Ne mogu protiv tih kružića, zato što su strašni, odvratni“,
ali svoje uzigralo srce nekako utiša.
Šerlok
je bio spreman za novi polazak. Da je jutro još odmah bi se našao tamo na kraju
grada, tamo gde počinje priroda i svaka njena slika postaje drugačija od
poznate – pokrivena mrakom, paučinom, i otiscima u tlu koji nestaju i vraćaju
se. Može on to sve sâm, ne treba mu Votson sada, i onako ga usporava. Pogleda
ka već zaspalom prijatelju i vrati svojoj fotelji, udobnoj najviše njegovoj
glavi. Mislio je, radio to sto na sat.
Ali
nova noć, teška od zime, prekri Bejkerovu ulicu, odnevši i njeno poslednje
svetlo.
Novi tragovi zadiviše Šerloka. Bilo ih je tačno duplo manje, onako kako
je predvideo. ...
