Napisao je ovo, odmah pored
prve formule budućeg svemirskog leta: „Mesec je moj, po njemu ću uskoro
hodati.“ Bila je to samo pričica, ali za njega nešto što će se jednom desiti.
Niko mu nije verovao, govoreći kako uvek bunca i celo naselje plaši. Jer niko
nije mogao da vidi isto što i on, to, zapravo, niko nije smeo. Čekao je da se
dan završi; po svim procenama nije bilo težeg do sad. A moralo je nešto dobro
danas da se desi, nešto po čemu će ova noć dobiti nagradu najbolje, što je
jednu tešku sunčanu buru napokon smirila.
Čekaju ga svi, i doduše, mirni
su. Kad ne posluša druge, naljute se i odu, pa tako i ovaj zadnji. Ali to zato
što se nisu složili oko matematičkih sastojaka, što će njihov put uskoro
pogoniti na maloj četvrtastoj ploči sve gore do velikog druga u žutom; Mesec
njegovo mesto, oduvek je to.
Računao je brže od pentijuma, i bio nadomak kraja koji dugo
čeka. Još malo, još koji brojčani redak, i gotovo je sa programiranjem. Onda
dolazi ono što čekaš, reče to sebi sav od ponosa. Ruke su mu igrale. Ispusti
olovku, i ka njoj se brzo sagnu. Napisaće još i ovo: „Mesec je daleko sekund i
nešto ako lampu jaku uperiš ka njemu, i ako se dobro sa sijalicom slažeš,
povešće te gore, na taj put veliki.“
Raketu su pravili iza kuće.
Bila je kao jedna velika šerpa, i dobro pokrivena, sa prolazom za jednog većeg
čoveka, i sa par jakih metalnih nogu. Sa tom napravom, mogli su gore odmah, ali
je ovaj dugo odlagao polazak i uvek počinjao novu računicu. Ako mora da prizna
sebi, plašio se puta. Jer dalek je i svakakvog crnila pun. Šta će gore: kad se
tamo jednom nađu, moraju da skrenu na prvom svemirskom semaforu a da tada ne
pogreše. Da li će uspeti, znao je to samo onaj druškan gore, onaj što se sada
sladi u svom nakrvivljenom srpu punom jakog žutila?
A šta će tamo, često je velike
noćne rasprave sâm sa sobom vodio, i krevet koji se pod njim mučio, nazivao velikom
neznalicom? Nema ničega gore na sivim stenama, pune su velike prašnjave
starosti svemira praistorijskog, i ne govore jer to od mraka ne smeju. Vlada
gore neka druga sila, jedna vidljiva, ona koja velike nebeske radosti donosi, ali
i svaki zamišljeni mir odmah briše.
Kako krenuti u tu nežnu noć?
Nema snage što će taj put preći, a nijednom na njemu ne zastati. Gore je jedna
druga lopta, od Zemlje manja, ali ona mnogo opasne naravi. Pravi su zubi
vampira od praiskona, što gore samo čeka, što gore samo tiho svetove proždire.
Ipak će se na put junak dati. Dokazaće kako može više od drugih, i kako su
ostali samo jedna obična naučna balafurdija.
A taj dan veliki dolazi. Crtica za crticom,
naučni crtež skoro gotov beše. Još malo brojeva, i po koje dobro slovo, pa će
skica postati novi naučni pečat. I poslužiće njihovom malom brodu, što za pogon
koristi novo gorivo. Tajno je ono, i biće tako dok je veka na svetu ovom
teškom. Ako nikome ne otkriju recept, ostaće zauvek njihov. Neće to niko. Ipak misli
kako je potrebno važne nalaze u ovoj divljoj prirodi reći i drugima, pa tako
celom svetu pomoći u pomaku ka sutrašnjici. Ili sve prećutati.
Čovek što nedavno od njega ode,
drugi je koji se ne slaže s njim. I prethodni u glasnoj svađi napusti njihovo
naučno mesto. Ostao je sâm, i zato se važni let ne dogodi. Jer ne sme u
prostornu kapsulu sâm, to ne može tako lako, kada nema drugih pametnih ruku nad
mnogim računarskim dirkama svemirskog broda.
Razmišlja nešto, može gore stvarno
bez ikoga. Ne pomaže druga ruka, već samo mnogo smeta, on sve može bolje od
bilo koga. Tako će da uradi, već danas.
Nebo se zacrni kao pred kišu.
Još malo doterivanja svetlosnog
repa broda, i biće to trka veka. Načiniće oko Zemlje hiljadu krugova, jer
radost će mu tada biti neviđena. Taj dan dolazi.
Gledajući na sat, u sebi se
tiho radovao. Nije mogao da zaustavi novi san, jer on naglo stiže. Tamo u
predelima velikog mira beše lepše nego ikada, trčao je putem uzvišice, i
fudbalska lopta, sva po gornjem sloju neravna, ka njemu ja išla kao da je neko
ovamo poslao jakim degažiranjem. Meseče, od mene idi, nije nam dan, zato
odustani. Jer ja tamo dolazim. I u snovima je znao šta reći mnogim crnkastim
utvarama. Uspeo je sada, sve ih oterao. Ali noć ova najduža beše. Nova staza
odvede ga do broda koji je sada čovek. Koji govori i pomera se kako mu luda ćef
naloži. I smeje se pokvareno, kao da se svom izumitelju ruga. Nova snena
prepreka, novo naglo ustajanje iz kreveta. Nije verovao da se to desilo, da ga
njegove naprave napadaju zato što ih je šutnuo na drugi svemirski kraj. Nije to
morao, ali se on ništa ne pita, to su neke skrivene želje čovekovih dalekih
vremenskih saputnika, one koje moždanim vazduhom noću lebde.
...