Rastanak

Poznajem ga, priča sa mrtvima. Nerado je uvek govorio o toj svojoj moći, i ljubomorno je čuvao za sebe kao da je neko mogao da mu je oduzme, a kad god sam uspeo da ga nagovorim na priču, ona nije bila nimalo prijatna. Voleo sam da slušam o mračnim temama i o svemu onome što ne čujem svakodnevno. Prijatelj bi počinjao da se ispoveda, sav radostan, a nastavljao zbunjeno, kao da mu neko ne dâ da govori.

Te noći dugo smo sedeli pred televizorom.

„Groblje!“, reče on. „Jel znaš koga ima tamo?“, reče mi, a pogled mu se ukrasi misterijom. „Praznih rupa  – mrtvi su odavno pojedeni.“ Smeškao se zbog svog velikog poznavanja materije. „Te stare kosti stoje i trunu, a duše ih obilaze, da im se još jednom obraduju.“ Zaćuta, ali brzo nastavi. „Jel znaš šta mi se jednom desilo?“ Znao sam da sprema novi napad na mene, kako to nekada radi. „Zalutao sam jednom na groblju, i na mene je tada nešto krenulo.“

Počinjao je da od mene stvara istog takvog čoveka. Mislio sam da će me pogoditi strela njegove nesreće i da će moja čula uskoro osećati nešto više.

„Mogu da ti predložim nešto?“, reče on.

„Ne!“, bio sam glasan u svom odbijanju.

„Da prošetamo malo...“

Igrao se sa svima, pa i sa mnom. Nisam to voleo kod njega, ali znao sam da ću ako ga poslušam,  doći do još podataka; njih mi je sveska bila puna – i tražila još takvih mrtvačkih tema.

Ali on beše drugi čovek. Prepun osmeha, okrenut ka ljudima na ulici kao da ih sve dobro poznaje, mahao je i radovao se prolaznicima.

Noć beše stvarno prejaka u svom mraku, uprkos mnogim svetlima na ulici, koja su sada bile blede tačke.

„Kasno je za kafu“, reče on. „Možemo to sutra, na istom mestu.“

Složio sam se s tim – morao sam. Bez mnogo reči, on pokaza da mu je današnji dan bio pretežak i da je vreme za odmor. Mahnu mi samo, kada smo bili blizu njegove kuće, i brzo produži ka kapiji.

Nisam mogao da zaspim, misleći na ono što mi je rekao. Ka meni krenuše noćne slike od isparenja, snažne i plavičaste, ali brzo spustih glavu na jastuk, pa me nova nesreća preskoči.

Novi dan beše pun kiše, uskovitlanih nemira na zacrnjenom nebu, da nisam mogao da mrdnem iz kuće. Čekao sam na njegov poziv.

...

Regia Fantastica 7

Nova Regia Fantastica spremna za štampu. Po prvi put i dva autora van Ex-Yu prostora. Evo ko je ušao u br. 7:

Kuca bilo neživo - Relja Antonić

Brodolomnik - Sergio Gaut vel Hartman

Od ovaca do zvijezda - Vanja Spirin

Devojka iz centra - Mile Kostov

Iz ordinacije doktora medenog - Dinko Osmančević

Kudravka - Adnadin Jašarević

Lampa- Edhem Edo Tanović

Dan pre nego što je pala Lgbtija - Ilija Bakić

Boginja - Nenad Petrović

Deveti maj - Bojan Ekselenski

Osloboditelj - Tanja Gavrilović

Posve lijep čovek - Veronika Santo

Povratak harmonije - Frank Roger

Poruka u boci - Nataša Milić

Protokol broj 72 - Lazar Vuković

Prva, druga i drugi ja - Anto Zirdum

Rađanje novog boga - Milan Kovačević

Raskid ugovora - Nenad Šakota

Bekstvo iz Vašingtona - Adrijan Sarajlija

Organizator - Goran Ćurčić

Sneg, jedna loša stvar - Radovan Petrović

Groblje splavova - Tamara Lujak

Tašmajdanski lagumi - Tihomir Jovanović

Poslednji slobodan trgovac - Stevan Šarčević

Ničeg nema na Aljasci - Ivan Nešić

Progutane reči - Zlatko Geleski

Who GoesThere - Strip

Distopijski Frankenštajn - Ljubomir Mihajlovski (esej)

Utopija - Svetislav Filipović (esej)

Početak priče u nastajanju

 Pričaću vam o njemu. Taj čovek kog dobro znam, bojao se insekata, mrava najviše.

Uvek kad po zidu zagmižu, sve te crtaste prilike u crnom, oklopa kao od jakog čelika, on pobegne od njihovih pokreta, koji sjajem jake oštrice šljašte. 

Beži od njih i kada ih nema, kada mu je um napregnut i ne misli uvek dobro. Kad god pogleda ka danu od svetla u njemu ne vidi ništa drugo sem mreže kukavca od loše namere.

Ali mi nije težnja bilo kakvo ismevanje te nečije loše navike, već da o njoj više kažem, jer prijatelju treba pomoći.

Voleo je sprejeve.

...

Fotografske radosti

Ulica je bila čarobno osunčana kada sam tog dana izašao u šetnju. 

Na sledećem lagodnom metru prijatnog puta, ugledao sam ljude kako nešto rade spram crkvene ograde. Prišao mi je jedan čovek i rekao: „Jel možeš da nas slikaš?

Od njegovog prijatnog smeha, kao i par zgodnih dobacivanja prijatelja iz grupe, zamalo da posustanem i uradim to sto traži.ž

Pobegao sam kući, uvio se u krevetski pokrivač, i otuda dva dana nisam izlazio.

Zvona u gradu, još jedna vest na televiziji, velika mudrost tek pojavljenog lica, prolaznika pred kamerom: „Napredak jedne zemlje meri se“, reči su mu bile do bola razvučene, „smanjenjem rastojanja od crkve ljudi koji se pred njom krste, kao i“, tada se glasno obradovao, „njihovim poziranjem i autoportretisanjem pred tim građevinama?" Tapšao je samom sebi, potom udaljio.

Okrenut leđima, nešto je tamo u velikoj tajnosti radio. Onda pokazao sav sjaj svog osmeha i fotoaparat usmerio ka crkvenim vrhovima. 

Nova reportaža: nova-ista kula grada budućnosti, svetlo i sjaj velike ne-tako-tehničke raskoši.

Početak priče u nastajanju i njen nastavak

Pričaću vam o njemu. Taj čovek kog dobro znam, bojao se insekata, mrava najviše.

Uvek kad po zidu zagmižu, sve te crtaste prilike u crnom, oklopa kao od jakog čelika, on pobegne od njihovih pokreta, koji sjajem jake oštrice šljašte. 

Beži od njih i kada ih nema, kada mu je um napregnut i ne misli uvek dobro. Kad god pogleda ka danu od svetla u njemu ne vidi ništa drugo sem mreže kukavca od loše namere.

Ali mi nije namera bilo kakvo ismevanje te nečije loše navike, već da o njoj više kažem, jer prijatelju treba pomoći.

Voleo je sprejeve.

...

O vremenu

hodam unazad po stazama enigme

tamo kod sfingi u Egiptu večnom

na kraku zvezde od Sunca jakog

ruke mi lebde po kamenju jasnom

Kratki La boheme prepev

La boheme, la boheme,

Ja bejah mlad, a lepa ti

La boheme, la boheme,

Još sam mlad, a lepa ti

La boheme, la boheme,

Biću uvek mlad, i lepa ti

Moj grad - početak priče

Nije rekao ništa. Čovek koji je čekao da se rasprava nastavi, odustade i okrenu se. Ovaj ponovo ništa ne reče. Posvećen svojim važnim spisima, na njima produži ovu tešku noć, svu sjajnu od neba hiljadu meseca.

Napisao je ovo, odmah pored prve formule budućeg svemirskog leta: „Mesec je moj, po njemu ću uskoro hodati.“ Bila je to samo pričica, ali za njega nešto što će se jednom desiti. Niko mu nije verovao, govoreći kako uvek bunca i celo naselje plaši. Jer niko nije mogao da vidi isto što i on, to, zapravo, niko nije smeo. Čekao je da se dan završi; po svim procenama nije bilo težeg do sad. A moralo je nešto dobro danas da se desi, nešto po čemu će ova noć dobiti nagradu najbolje, što je jednu tešku sunčanu buru napokon smirila.

Čekaju ga svi, i doduše, mirni su. Kad ne posluša druge, naljute se i odu, pa tako i ovaj zadnji. Ali to zato što se nisu složili oko matematičkih sastojaka, što će njihov put uskoro pogoniti na maloj četvrtastoj ploči sve gore do velikog druga u žutom; Mesec njegovo mesto, oduvek je to.

Računao je brže od pentijuma, i bio nadomak kraja koji dugo čeka. Još malo, još koji brojčani redak, i gotovo je sa programiranjem. Onda dolazi ono što čekaš, reče to sebi sav od ponosa. Ruke su mu igrale. Ispusti olovku, i ka njoj se brzo sagnu. Napisaće još i ovo: „Mesec je daleko sekund i nešto ako lampu jaku uperiš ka njemu, i ako se dobro sa sijalicom slažeš, povešće te gore, na taj put veliki.“

Raketu su pravili iza kuće. Bila je kao jedna velika šerpa, i dobro pokrivena, sa prolazom za jednog većeg čoveka, i sa par jakih metalnih nogu. Sa tom napravom, mogli su gore odmah, ali je ovaj dugo odlagao polazak i uvek počinjao novu računicu. Ako mora da prizna sebi, plašio se puta. Jer dalek je i svakakvog crnila pun. Šta će gore: kad se tamo jednom nađu, moraju da skrenu na prvom svemirskom semaforu a da tada ne pogreše. Da li će uspeti, znao je to samo onaj druškan gore, onaj što se sada sladi u svom nakrvivljenom srpu punom jakog žutila?

A šta će tamo, često je velike noćne rasprave sâm sa sobom vodio, i krevet koji se pod njim mučio, nazivao velikom neznalicom? Nema ničega gore na sivim stenama, pune su velike prašnjave starosti svemira praistorijskog, i ne govore jer to od mraka ne smeju. Vlada gore neka druga sila, jedna vidljiva, ona koja velike nebeske radosti donosi, ali i svaki zamišljeni mir odmah briše.

Kako krenuti u tu nežnu noć? Nema snage što će taj put preći, a nijednom na njemu ne zastati. Gore je jedna druga lopta, od Zemlje manja, ali ona mnogo opasne naravi. Pravi su zubi vampira od praiskona, što gore samo čeka, što gore samo tiho svetove proždire. Ipak će se na put junak dati. Dokazaće kako može više od drugih, i kako su ostali samo jedna obična naučna balafurdija.

 A taj dan veliki dolazi. Crtica za crticom, naučni crtež skoro gotov beše. Još malo brojeva, i po koje dobro slovo, pa će skica postati novi naučni pečat. I poslužiće njihovom malom brodu, što za pogon koristi novo gorivo. Tajno je ono, i biće tako dok je veka na svetu ovom teškom. Ako nikome ne otkriju recept, ostaće zauvek njihov. Neće to niko. Ipak misli kako je potrebno važne nalaze u ovoj divljoj prirodi reći i drugima, pa tako celom svetu pomoći u pomaku ka sutrašnjici. Ili sve prećutati.

Čovek što nedavno od njega ode, drugi je koji se ne slaže s njim. I prethodni u glasnoj svađi napusti njihovo naučno mesto. Ostao je sâm, i zato se važni let ne dogodi. Jer ne sme u prostornu kapsulu sâm, to ne može tako lako, kada nema drugih pametnih ruku nad mnogim računarskim dirkama svemirskog broda.

Razmišlja nešto, može gore stvarno bez ikoga. Ne pomaže druga ruka, već samo mnogo smeta, on sve može bolje od bilo koga. Tako će da uradi, već danas.

Nebo se zacrni kao pred kišu.

Još malo doterivanja svetlosnog repa broda, i biće to trka veka. Načiniće oko Zemlje hiljadu krugova, jer radost će mu tada biti neviđena. Taj dan dolazi.

Gledajući na sat, u sebi se tiho radovao. Nije mogao da zaustavi novi san, jer on naglo stiže. Tamo u predelima velikog mira beše lepše nego ikada, trčao je putem uzvišice, i fudbalska lopta, sva po gornjem sloju neravna, ka njemu ja išla kao da je neko ovamo poslao jakim degažiranjem. Meseče, od mene idi, nije nam dan, zato odustani. Jer ja tamo dolazim. I u snovima je znao šta reći mnogim crnkastim utvarama. Uspeo je sada, sve ih oterao. Ali noć ova najduža beše. Nova staza odvede ga do broda koji je sada čovek. Koji govori i pomera se kako mu luda ćef naloži. I smeje se pokvareno, kao da se svom izumitelju ruga. Nova snena prepreka, novo naglo ustajanje iz kreveta. Nije verovao da se to desilo, da ga njegove naprave napadaju zato što ih je šutnuo na drugi svemirski kraj. Nije to morao, ali se on ništa ne pita, to su neke skrivene želje čovekovih dalekih vremenskih saputnika, one koje moždanim vazduhom noću lebde.

...

Želja svemira

Hoću u noć mlaku da od pesme trčim

Kao komad žita što na vetru šušti

I da tamo vidim ono što me čeka

Tu lepotu sjaja, svu veliku i jaku

I onda kad Mesec na nas žuti padne

Da vidim njeno lice sreće

I da kažem što danima već hoću

A svet neka radi kako mu je volja

Hoću da noć potraje kao svemir ceo

Da svaka zvezda bude naša i ničija više

A da onda sve što dole stoji bude isto

I da nikada s ovog mesta ne ode

Gledam ka njoj što dolazi

Verujem reči velikoj što priča

Noć nova pada, Zemlja raste

Mesto ovo cveta, drugi dan dolazi

Odlazak - odlomak

Pogledao ja ka tananom mlazu tečnosti, onda mu se približio. Detektivsko oko širom se otvori, ali ne vide odmah to što bi da glava puna zaključaka glasno objavi. Okrenu se ka saradniku, zagladivši crne prevoje kose koja je štrčala i rušila mu šešir. Šerlok onda reče:

„Votsone“, i to glasno. „Pogledaj ti, oči su mi umorne.“

„Noćas pada sneg i to radi glasno, ljut, nemiran a veče je kasno...“ Votsona prepade iznenadna Holmsova ljutnja, nešto kod njega ne tako često.

„I meni je do pesme“, reče Šerlok, onako kako to ume jedan detektiv usred noći nad slučajem od crvenih mrlja svuda po snegu u nastajanju. „Ali...“ Gledao je ka mnogim nedovršenim krugovima, sve misleći da su ljudski. „Ne znam, prerano smo ušli u ovaj slučaj“, reče, a oko mu zasija od novog prelamanja svetlosti kroz sitne pahulje što su se po mekoj zemlji taložile.

„Ja nisam za ovo“, Votson će nezadovoljno. Onda se predomisli. „Ali pogledaj, novi trag, novo veliko otkriće.“

„Prijavljen je slučaj pre samo dva dana“, reče njegov veliki drugar. „Prerano, Votsone, stvarno prerano.“ Rado bi otišao s mesta zločina koji se nije ni desio.

Kog drugog bi pozvali nego njih, najbolje, uvek spremnih misaonih alatki, i rešenja teških neodumica, na uvek otegnutom luku. Ali događaj beše teško objašnjiv; ni Šerlok se, nakon dugih sati ne snađe u puteljcima bez kraja, i nijedna njegova ideja ne urodi plodom. Teško je bilo slušati meštane, kako govore o nečemu jedva vidljivom, što je zauzelo jedan deo njihovih parcela i okrajke kuća učinilo nedostupnim. I prođoše im dva dana, i ništa od svega što je napalo ovu zemlju, ne pokaza svoje pravo lice. Votson prepun umora, reši da ovo nije za njega. Govorio bi Šerloku da prekinu dalju istragu, radio to često. Što ovaj ne prihvati.

Šerlok provede svoju novu besanu noć nad praznim listom, često po njemu perom tapkajući. I kad se doseti svega što je moglo da se dogodi, skoči, zaboravivši na talog od umora, i usnulog Votsona razdrma svojim rečima nabubrelim od iznenađenja:

„Shvatio sam šta znače one mrlje po snegu i zemlji.“

Votson se slagao sa njim da može da mu sve izloži do kraja, makar to trajalo i više sati. Poznato mu je to, i ne protivi se – sve zarad novog mira nakon razrešenja slučaja, tog predobrog zadovoljstva.

Šerlok se nakon nove pauze, kratke konsultacije sa samim sobom oko onoga što bi da baci na svetlost sveće koja je dogorevala, obrati tihim rečima: „Uspeli smo.“ Detektivska glava radila je punom parom. „Votsone, uskoro, nakon jednog dana tačno, pojaviće se novi trag. I to tako što će nestati prvobitni. Da li si video kako su nejednaki, i to svaki od njih? Nemoguće je da slučajni pad nečega prouzrokuje takve motive po snegu, i da svaki od njih bude isti. Radi se o preciznom satu, dragi moj Votsone, o satu kakav ovaj narod ne poznaje. A pojaviće se za tačno jedan dan, zato što je druga gomila takvih istih uvek brža od prethodne.“

Votson okrenut ka njemu, ličio je na kamenu statuu posvećenog slušaoca. Ipak prekinu sebe u još jednoj velikoj predanosti priči svog prijatelja, i reče: „Po svim našim proračunima, to što radimo je preopasno. Nijedan slučaj, kada se prisetim mnogih teških, nije imao tako jasne tragove, još crvene!“ Reče to sa naročitim uzvikom. „Plašim se Holmse.“

Ovaj je morao da nastavi započeto. „Odvešće nas dalje ta nova grupa tragova.“

Votson ga prekinu: „Odvela bi nas da imamo pomoćnike. Svi meštani su nedostupni, niko više neće da priča o tome. Prijavili slučaj i uplašeni se povukli u svoje tople domove. Moramo sami da otkrivamo njihove staze i prečice, i pritom ne izazovemo pažnju ljutih pasa.“ Okrenu se ka krevetu, ljut i uplašen zbog svega što sledi. Rekao bi glasno: „Ne mogu protiv tih kružića, zato što su strašni, odvratni“, ali svoje uzigralo srce nekako utiša.

Šerlok je bio spreman za novi polazak. Da je jutro još odmah bi se našao tamo na kraju grada, tamo gde počinje priroda i svaka njena slika postaje drugačija od poznate – pokrivena mrakom, paučinom, i otiscima u tlu koji nestaju i vraćaju se. Može on to sve sâm, ne treba mu Votson sada, i onako ga usporava. Pogleda ka već zaspalom prijatelju i vrati svojoj fotelji, udobnoj najviše njegovoj glavi. Mislio je, radio to sto na sat.

Ali nova noć, teška od zime, prekri Bejkerovu ulicu, odnevši i njeno poslednje svetlo.

Novi tragovi zadiviše Šerloka. Bilo ih je tačno duplo manje, onako kako je predvideo. 
...

Now we aren't strangers. Are we?

Gledao sam novi To.
Tri sata dobrog horora. Novi film i nova čudovišta, nikada viđena. Filmu jedino nedostaje malo više horora. Nije me isprepadao kao prethodni, možda zato što je sada naglasak na drugom delu radnje. Kao i knjiga, prva dva sata puna se flashback-ova, ali to ne remeti gledanje. Dok je zadnji sat pravo filmsko savršenstvo. Dosta je uloženo u film, i ispunio je želje publike, samo što nije… dovoljno strašan; scena sa Džordžijem iz prvog dela, momenat odluke da li da se nastavi sa gledanjem ili ode kući, ona filmska tačka kada se vidi sva surovost horor pripovedanja – sada nijedna nije takva.
Kažu biće nastavaka, o To mitologiji i sličnom, hoće ekipa da nastavi one započete priče u filmu, pa što da ne. Mi, ljubitelji horora, to jedva čekamo.
Velika je zamerka onome što se dešava u bioskopu: sala je kao i na "Jezivim pričama iz mraka" puna dece, ova malo starija se plaše...

BEEP! BEEP! RITCHIE!

Odlomak

Spusti se na mekani ležaj, a on uz tihi zvuk naprednih mehanizama prilagodi njegovom telu, dajući mu tako osećaj velike rasterećenosti. Plovio je na mestu od dušeka, mislio po nebu ovog sveta iz velike mašte.

Noć beše duga, puna crnila. Daleko je Sunce, od ovog mesta daleko. Vreme kada nije potreban ogrev, dok se planeta još drži toplote s udaljene zvezde usmerene ka njoj pravilno, najbolje je za nastavak njegovog davno započetog eksperimenta sa zagrevanjem. Tada cela priča beše tek jedna zamišljena radnja. Sada će se ostvariti. Ono što nije imao sa petnaest godina, ima sada na ovom svetu i sastoji se od metala.

Već sutra počinje davno započeto. Pogleda ka vratima, na kojima je neko stvarao buku i počinjao kucanje.

11    Poglavlje

Boris se domože prolaza i nemirnu grupu ljudi ostavi na miru, a vozilo koje se bližilo ka njemu učini mu se zgodnim prevozom.

„Gospodine“ reče on, pogleda koji je tražio razumevanje. „Molim Vas, jel možete da me povezete.“ Šta još da kaže? „Jure me ovi, pregaziće me.“

Čovek mu otvori vrata i primi ga na prednje sedište, onda nagazi po gasu. Boris mu objasni da vozi pravo.

„Opasni su“, reče Boris. „Nekada zalutam i ne mogu da se domognem kuće.“ Mislio je da će malo laži opravdati njegov postupak. „Doseljenik sam“, reče. „Od nedavno živim ovde.“

Čovek mu se okrenu, tiho se nasmejavši. „Zašto se onda ne pazite više?“

Znao je da mu je uspelo da ubedi nekoga da nije odavde, iako je time pravio ogromnu grešku. Ne mora da se sakriva, ovaj čovek nije od onih ljutih sa ulice, niti bi ga nekom izdao, gledano po njegovim povremenim osmesima prave pitomosti.

„Ja sam odavde“, reče stariji čovek. Onda se Boris seti da ga odnekud zna. Samo da se i on toga ne doseti.

„Odakle, iz ovog grada?“, čudio se Boris, ljut na grad u kome živi.

„Da“, tiho je govorio čovek dok je skretao na raskrsnici. „Dvadeset godina živim ovde, a voleo bih da sam to vreme proveo na Marsu.“

Boris pomilsli kako je to njegov čovek.

Ne reče ništa, reč prepustivši vozaču.

„I kada sam došao bilo je ovako“, reče on. „Sada su gori.“

Bori se umeša u priču: „Ali ne mogu više da trpe.“

„Neka rade više, nemoj samo da se nekome žale.“

Borisu beše do svađe, on, sastavni deo sveta mladih to ne može da sluša.

„Kad god mi mladi uradimo nešto više, dobijemo po nosu, tako bar radite vi stariji sa nama mladima, naprednim i sposobnim za sve.“

Čovek se slagao s time, videlo se po njegovoj neizgovorenoj reči.

„Ja se bavim stvarima koje sam oduvek voleo, ali znam iz priča drugih, nekih mojih prijatelja, zapošljenih u fabrici, kako prolazi savremeni svet.“

Čovek uspori. Bilo je još do Borisovog naselja, pa on nastavi svoje izlaganje.

„Vidite, gospodine, čoveče stariji od mene, koliko god se mi trudili ispadne sve nekako naopako. Onaj kome to ne odgovara, uplaši se. Kako i ne bi, ostaće bez funkcije ako se pročuje da je neko uradio više i bolje.“

Vide da ima potpuno razumevanje jednog nepoznatog čoveka. Takvi su neretko najbolji sagovornici, prijatelji sudbine.

„Pričao mi je jedan drug. On se toliko trudio na početku karijere da je nadmašio ne samo sebe i svoje vršnjake u kompaniji nego i one druge radnike, starije, sa renomeom. I prošao...“

„Prošao kao najgori primer radnika.“

„Da, otkuda znate?“

„Znam ja mnogo toga, nekada sam bio taksista.“

Boris, čuvši potvrdu svojih priča, reči i mnogih nagađanja, tek tada zavole posao kojim se bavi. Nebo i onako ne posmatra niko, ima ga na pretek.

„Vi se bavite astronomijom“, reče čovek, vozač žutog vozila.

„Da, odakle to znate?“, upita Boris, sav začuđen.

„Po onome što Vam viri iz ranca, a od metala je i na tri noge.“

„Baš Vam hvala, moglo je da ispadne“, Boris beše pun zahvalnosti.

„Imam i ja teleskop“, reče čovek pohvalno. Bilo je puno zapanjenosti u njegovom glasu. Boris je upoznao još jednog kolegu. „Ali ga ne koristim.“

„Zašto?“, reče Boris. Astronomu teško ulazi u glavu da neko nešto ne radi sa svim tim zanimljivostima od zvezda, meseca i sočiva.

„Nekad jesam, ali sada kako starim sve slabije“, čovek je mislio da se je opravdao.

Kod Borisa to nije prolazilo. „Ja to radim svakodnevno.“

„Samo nastavite“, reče čovek. „Nemojte da napravite grešku poput mene i da Vam to ode u poslednji plan.

„Nakon skretanja stanite“, reče Boris. Iskoristi poslednjih deset metara puta da sa čovekom razmeni još koju korisnu reč. Sa astronomima su mu razgovori uvek zanimljivi.

„Čim stignete kući“, reče on, „uzmite teleskop i bacite par pogleda ka gore, ne morate više.“ Smejao se.

„Voleo bih“, reče čovek i zaustavi auto. „Bilo mi je zadovoljstvo što sam pomogao jednom astronomu“, reče, prepun kajanja. Znao je Boris da su mnoge njegove želje neostvarene, što nije smeo da dozvoli sebi.

„Onda, doviđenja.“ Na te Borisove reči pozdrava čovek reče isto.

Bio je u svom stanu, zadovoljan zbog saznanja da neko drugi radi isto što i on. Sada je mogao da lakše pročešlja knjigu, sutradan je ispit, jedan od poslednjih. Nakon toga ga grad Pat prima oberučke.

12    Poglavlje

Na Danilovim vratima beše stanovnik ovog sveta. Znao je to po njegovom odelu, nestandarnih boja, i kapi koja se ni po čemu nije uklapala sa svima onima koje je video na glavama kauboja.

„Kako mogu da pomognem?“, reče Danilo, misleći da je čovek prvi sused, došao po malo kafe ili šećera. Hteo je nešto drugo.

„Vi ste Danilo, naučnik sa Zemlje?“, krenu dubok napadni glas.

Ovaj odgovori da jeste i da je vreme za posete baš nezgodno. Čovek uđe u stan i zauze mesto za stolom. Stalno je prstima udarao po njemu.

„Recite“, govorio je Danilo jedno te isto. Ali čovek bio bez reči, kao da je čekao trenutak za početak svog unapred pripremljenog govora, važnog i korisnog.

Kad neki njegov sat pokaza tačno vreme, on poče:

„Došao sam po Vas“, sada mu je glas bio mekši, prirodniji.

„Po mene?“, začudi se Danilo. Nije znao ništa o tome da će ga neko odvesti negde.

„Vi ste ovde po zadatku“, reče čovek još. „I izvinite, ja sam agent Mateja, nisam se odmah predstavio. Lukić.“

„Ja sam Danilo, oduvek se tako zovem“, reče Danilo, nameren na šalu.

„Budite ozbiljni“, reče čovek, zvučeći strožije.

„Ne moram, ovo je moj stan“, reče Danilo i ustade sa stolice. Niko ne može da se pojavi tek tako i napada ga bez razloga.

„Sedite, mladi gospodine“, reče čovek. „Nije vreme za raspravu, već za posao.“

„Ja sam agent po zanimanju, poslala me je delegacija ove planete, ali za naš susret ne sme da zna niko od zemljana i robota.“ Gledao je ka Danilu, s velikim podozrenjem. „Sve što sada čujete utiče na Vaš boravak ovde, stoga pazite šta radite. Oni su nemilosrdni kada je posao u pitanju.“

„Ko?“, i dalje je Danilo bio neozbiljno raspoložen.

„Oni, ne smem da pomenem to ime“, reče čovek. „Morate da pratite sve što ću Vam reći.“

„Jedva čekam“, reče Danilo, dobro pripremljen na priču.