Odlazak - odlomak

Pogledao ja ka tananom mlazu tečnosti, onda mu se približio. Detektivsko oko širom se otvori, ali ne vide odmah to što bi da glava puna zaključaka glasno objavi. Okrenu se ka saradniku, zagladivši crne prevoje kose koja je štrčala i rušila mu šešir. Šerlok onda reče:

„Votsone“, i to glasno. „Pogledaj ti, oči su mi umorne.“

„Noćas pada sneg i to radi glasno, ljut, nemiran a veče je kasno...“ Votsona prepade iznenadna Holmsova ljutnja, nešto kod njega ne tako često.

„I meni je do pesme“, reče Šerlok, onako kako to ume jedan detektiv usred noći nad slučajem od crvenih mrlja svuda po snegu u nastajanju. „Ali...“ Gledao je ka mnogim nedovršenim krugovima, sve misleći da su ljudski. „Ne znam, prerano smo ušli u ovaj slučaj“, reče, a oko mu zasija od novog prelamanja svetlosti kroz sitne pahulje što su se po mekoj zemlji taložile.

„Ja nisam za ovo“, Votson će nezadovoljno. Onda se predomisli. „Ali pogledaj, novi trag, novo veliko otkriće.“

„Prijavljen je slučaj pre samo dva dana“, reče njegov veliki drugar. „Prerano, Votsone, stvarno prerano.“ Rado bi otišao s mesta zločina koji se nije ni desio.

Kog drugog bi pozvali nego njih, najbolje, uvek spremnih misaonih alatki, i rešenja teških neodumica, na uvek otegnutom luku. Ali događaj beše teško objašnjiv; ni Šerlok se, nakon dugih sati ne snađe u puteljcima bez kraja, i nijedna njegova ideja ne urodi plodom. Teško je bilo slušati meštane, kako govore o nečemu jedva vidljivom, što je zauzelo jedan deo njihovih parcela i okrajke kuća učinilo nedostupnim. I prođoše im dva dana, i ništa od svega što je napalo ovu zemlju, ne pokaza svoje pravo lice. Votson prepun umora, reši da ovo nije za njega. Govorio bi Šerloku da prekinu dalju istragu, radio to često. Što ovaj ne prihvati.

Šerlok provede svoju novu besanu noć nad praznim listom, često po njemu perom tapkajući. I kad se doseti svega što je moglo da se dogodi, skoči, zaboravivši na talog od umora, i usnulog Votsona razdrma svojim rečima nabubrelim od iznenađenja:

„Shvatio sam šta znače one mrlje po snegu i zemlji.“

Votson se slagao sa njim da može da mu sve izloži do kraja, makar to trajalo i više sati. Poznato mu je to, i ne protivi se – sve zarad novog mira nakon razrešenja slučaja, tog predobrog zadovoljstva.

Šerlok se nakon nove pauze, kratke konsultacije sa samim sobom oko onoga što bi da baci na svetlost sveće koja je dogorevala, obrati tihim rečima: „Uspeli smo.“ Detektivska glava radila je punom parom. „Votsone, uskoro, nakon jednog dana tačno, pojaviće se novi trag. I to tako što će nestati prvobitni. Da li si video kako su nejednaki, i to svaki od njih? Nemoguće je da slučajni pad nečega prouzrokuje takve motive po snegu, i da svaki od njih bude isti. Radi se o preciznom satu, dragi moj Votsone, o satu kakav ovaj narod ne poznaje. A pojaviće se za tačno jedan dan, zato što je druga gomila takvih istih uvek brža od prethodne.“

Votson okrenut ka njemu, ličio je na kamenu statuu posvećenog slušaoca. Ipak prekinu sebe u još jednoj velikoj predanosti priči svog prijatelja, i reče: „Po svim našim proračunima, to što radimo je preopasno. Nijedan slučaj, kada se prisetim mnogih teških, nije imao tako jasne tragove, još crvene!“ Reče to sa naročitim uzvikom. „Plašim se Holmse.“

Ovaj je morao da nastavi započeto. „Odvešće nas dalje ta nova grupa tragova.“

Votson ga prekinu: „Odvela bi nas da imamo pomoćnike. Svi meštani su nedostupni, niko više neće da priča o tome. Prijavili slučaj i uplašeni se povukli u svoje tople domove. Moramo sami da otkrivamo njihove staze i prečice, i pritom ne izazovemo pažnju ljutih pasa.“ Okrenu se ka krevetu, ljut i uplašen zbog svega što sledi. Rekao bi glasno: „Ne mogu protiv tih kružića, zato što su strašni, odvratni“, ali svoje uzigralo srce nekako utiša.

Šerlok je bio spreman za novi polazak. Da je jutro još odmah bi se našao tamo na kraju grada, tamo gde počinje priroda i svaka njena slika postaje drugačija od poznate – pokrivena mrakom, paučinom, i otiscima u tlu koji nestaju i vraćaju se. Može on to sve sâm, ne treba mu Votson sada, i onako ga usporava. Pogleda ka već zaspalom prijatelju i vrati svojoj fotelji, udobnoj najviše njegovoj glavi. Mislio je, radio to sto na sat.

Ali nova noć, teška od zime, prekri Bejkerovu ulicu, odnevši i njeno poslednje svetlo.

Novi tragovi zadiviše Šerloka. Bilo ih je tačno duplo manje, onako kako je predvideo. 
...

Now we aren't strangers. Are we?

Gledao sam novi To.
Tri sata dobrog horora. Novi film i nova čudovišta, nikada viđena. Filmu jedino nedostaje malo više horora. Nije me isprepadao kao prethodni, možda zato što je sada naglasak na drugom delu radnje. Kao i knjiga, prva dva sata puna se flashback-ova, ali to ne remeti gledanje. Dok je zadnji sat pravo filmsko savršenstvo. Dosta je uloženo u film, i ispunio je želje publike, samo što nije… dovoljno strašan; scena sa Džordžijem iz prvog dela, momenat odluke da li da se nastavi sa gledanjem ili ode kući, ona filmska tačka kada se vidi sva surovost horor pripovedanja – sada nijedna nije takva.
Kažu biće nastavaka, o To mitologiji i sličnom, hoće ekipa da nastavi one započete priče u filmu, pa što da ne. Mi, ljubitelji horora, to jedva čekamo.
Velika je zamerka onome što se dešava u bioskopu: sala je kao i na "Jezivim pričama iz mraka" puna dece, ova malo starija se plaše...

BEEP! BEEP! RITCHIE!

Odlomak

Spusti se na mekani ležaj, a on uz tihi zvuk naprednih mehanizama prilagodi njegovom telu, dajući mu tako osećaj velike rasterećenosti. Plovio je na mestu od dušeka, mislio po nebu ovog sveta iz velike mašte.

Noć beše duga, puna crnila. Daleko je Sunce, od ovog mesta daleko. Vreme kada nije potreban ogrev, dok se planeta još drži toplote s udaljene zvezde usmerene ka njoj pravilno, najbolje je za nastavak njegovog davno započetog eksperimenta sa zagrevanjem. Tada cela priča beše tek jedna zamišljena radnja. Sada će se ostvariti. Ono što nije imao sa petnaest godina, ima sada na ovom svetu i sastoji se od metala.

Već sutra počinje davno započeto. Pogleda ka vratima, na kojima je neko stvarao buku i počinjao kucanje.

11    Poglavlje

Boris se domože prolaza i nemirnu grupu ljudi ostavi na miru, a vozilo koje se bližilo ka njemu učini mu se zgodnim prevozom.

„Gospodine“ reče on, pogleda koji je tražio razumevanje. „Molim Vas, jel možete da me povezete.“ Šta još da kaže? „Jure me ovi, pregaziće me.“

Čovek mu otvori vrata i primi ga na prednje sedište, onda nagazi po gasu. Boris mu objasni da vozi pravo.

„Opasni su“, reče Boris. „Nekada zalutam i ne mogu da se domognem kuće.“ Mislio je da će malo laži opravdati njegov postupak. „Doseljenik sam“, reče. „Od nedavno živim ovde.“

Čovek mu se okrenu, tiho se nasmejavši. „Zašto se onda ne pazite više?“

Znao je da mu je uspelo da ubedi nekoga da nije odavde, iako je time pravio ogromnu grešku. Ne mora da se sakriva, ovaj čovek nije od onih ljutih sa ulice, niti bi ga nekom izdao, gledano po njegovim povremenim osmesima prave pitomosti.

„Ja sam odavde“, reče stariji čovek. Onda se Boris seti da ga odnekud zna. Samo da se i on toga ne doseti.

„Odakle, iz ovog grada?“, čudio se Boris, ljut na grad u kome živi.

„Da“, tiho je govorio čovek dok je skretao na raskrsnici. „Dvadeset godina živim ovde, a voleo bih da sam to vreme proveo na Marsu.“

Boris pomilsli kako je to njegov čovek.

Ne reče ništa, reč prepustivši vozaču.

„I kada sam došao bilo je ovako“, reče on. „Sada su gori.“

Bori se umeša u priču: „Ali ne mogu više da trpe.“

„Neka rade više, nemoj samo da se nekome žale.“

Borisu beše do svađe, on, sastavni deo sveta mladih to ne može da sluša.

„Kad god mi mladi uradimo nešto više, dobijemo po nosu, tako bar radite vi stariji sa nama mladima, naprednim i sposobnim za sve.“

Čovek se slagao s time, videlo se po njegovoj neizgovorenoj reči.

„Ja se bavim stvarima koje sam oduvek voleo, ali znam iz priča drugih, nekih mojih prijatelja, zapošljenih u fabrici, kako prolazi savremeni svet.“

Čovek uspori. Bilo je još do Borisovog naselja, pa on nastavi svoje izlaganje.

„Vidite, gospodine, čoveče stariji od mene, koliko god se mi trudili ispadne sve nekako naopako. Onaj kome to ne odgovara, uplaši se. Kako i ne bi, ostaće bez funkcije ako se pročuje da je neko uradio više i bolje.“

Vide da ima potpuno razumevanje jednog nepoznatog čoveka. Takvi su neretko najbolji sagovornici, prijatelji sudbine.

„Pričao mi je jedan drug. On se toliko trudio na početku karijere da je nadmašio ne samo sebe i svoje vršnjake u kompaniji nego i one druge radnike, starije, sa renomeom. I prošao...“

„Prošao kao najgori primer radnika.“

„Da, otkuda znate?“

„Znam ja mnogo toga, nekada sam bio taksista.“

Boris, čuvši potvrdu svojih priča, reči i mnogih nagađanja, tek tada zavole posao kojim se bavi. Nebo i onako ne posmatra niko, ima ga na pretek.

„Vi se bavite astronomijom“, reče čovek, vozač žutog vozila.

„Da, odakle to znate?“, upita Boris, sav začuđen.

„Po onome što Vam viri iz ranca, a od metala je i na tri noge.“

„Baš Vam hvala, moglo je da ispadne“, Boris beše pun zahvalnosti.

„Imam i ja teleskop“, reče čovek pohvalno. Bilo je puno zapanjenosti u njegovom glasu. Boris je upoznao još jednog kolegu. „Ali ga ne koristim.“

„Zašto?“, reče Boris. Astronomu teško ulazi u glavu da neko nešto ne radi sa svim tim zanimljivostima od zvezda, meseca i sočiva.

„Nekad jesam, ali sada kako starim sve slabije“, čovek je mislio da se je opravdao.

Kod Borisa to nije prolazilo. „Ja to radim svakodnevno.“

„Samo nastavite“, reče čovek. „Nemojte da napravite grešku poput mene i da Vam to ode u poslednji plan.

„Nakon skretanja stanite“, reče Boris. Iskoristi poslednjih deset metara puta da sa čovekom razmeni još koju korisnu reč. Sa astronomima su mu razgovori uvek zanimljivi.

„Čim stignete kući“, reče on, „uzmite teleskop i bacite par pogleda ka gore, ne morate više.“ Smejao se.

„Voleo bih“, reče čovek i zaustavi auto. „Bilo mi je zadovoljstvo što sam pomogao jednom astronomu“, reče, prepun kajanja. Znao je Boris da su mnoge njegove želje neostvarene, što nije smeo da dozvoli sebi.

„Onda, doviđenja.“ Na te Borisove reči pozdrava čovek reče isto.

Bio je u svom stanu, zadovoljan zbog saznanja da neko drugi radi isto što i on. Sada je mogao da lakše pročešlja knjigu, sutradan je ispit, jedan od poslednjih. Nakon toga ga grad Pat prima oberučke.

12    Poglavlje

Na Danilovim vratima beše stanovnik ovog sveta. Znao je to po njegovom odelu, nestandarnih boja, i kapi koja se ni po čemu nije uklapala sa svima onima koje je video na glavama kauboja.

„Kako mogu da pomognem?“, reče Danilo, misleći da je čovek prvi sused, došao po malo kafe ili šećera. Hteo je nešto drugo.

„Vi ste Danilo, naučnik sa Zemlje?“, krenu dubok napadni glas.

Ovaj odgovori da jeste i da je vreme za posete baš nezgodno. Čovek uđe u stan i zauze mesto za stolom. Stalno je prstima udarao po njemu.

„Recite“, govorio je Danilo jedno te isto. Ali čovek bio bez reči, kao da je čekao trenutak za početak svog unapred pripremljenog govora, važnog i korisnog.

Kad neki njegov sat pokaza tačno vreme, on poče:

„Došao sam po Vas“, sada mu je glas bio mekši, prirodniji.

„Po mene?“, začudi se Danilo. Nije znao ništa o tome da će ga neko odvesti negde.

„Vi ste ovde po zadatku“, reče čovek još. „I izvinite, ja sam agent Mateja, nisam se odmah predstavio. Lukić.“

„Ja sam Danilo, oduvek se tako zovem“, reče Danilo, nameren na šalu.

„Budite ozbiljni“, reče čovek, zvučeći strožije.

„Ne moram, ovo je moj stan“, reče Danilo i ustade sa stolice. Niko ne može da se pojavi tek tako i napada ga bez razloga.

„Sedite, mladi gospodine“, reče čovek. „Nije vreme za raspravu, već za posao.“

„Ja sam agent po zanimanju, poslala me je delegacija ove planete, ali za naš susret ne sme da zna niko od zemljana i robota.“ Gledao je ka Danilu, s velikim podozrenjem. „Sve što sada čujete utiče na Vaš boravak ovde, stoga pazite šta radite. Oni su nemilosrdni kada je posao u pitanju.“

„Ko?“, i dalje je Danilo bio neozbiljno raspoložen.

„Oni, ne smem da pomenem to ime“, reče čovek. „Morate da pratite sve što ću Vam reći.“

„Jedva čekam“, reče Danilo, dobro pripremljen na priču.

Moj san je Čita

Dva se petla pobiše na Čitino ognjište

Jer Čite ih tada lako zavadiše

Pa Čite jednog petla napadoše

Te on jednoj Čiti veli: „Iš!“
A drugi drugoj: „Da žmuriš!“