Fotografske radosti

Ulica je bila čarobno osunčana kada sam tog dana izašao u šetnju. 

Na sledećem lagodnom metru prijatnog puta, ugledao sam ljude kako nešto rade spram crkvene ograde. Prišao mi je jedan čovek i rekao: „Jel možeš da nas slikaš?

Od njegovog prijatnog smeha, kao i par zgodnih dobacivanja prijatelja iz grupe, zamalo da posustanem i uradim to sto traži.ž

Pobegao sam kući, uvio se u krevetski pokrivač, i otuda dva dana nisam izlazio.

Zvona u gradu, još jedna vest na televiziji, velika mudrost tek pojavljenog lica, prolaznika pred kamerom: „Napredak jedne zemlje meri se“, reči su mu bile do bola razvučene, „smanjenjem rastojanja od crkve ljudi koji se pred njom krste, kao i“, tada se glasno obradovao, „njihovim poziranjem i autoportretisanjem pred tim građevinama?" Tapšao je samom sebi, potom udaljio.

Okrenut leđima, nešto je tamo u velikoj tajnosti radio. Onda pokazao sav sjaj svog osmeha i fotoaparat usmerio ka crkvenim vrhovima. 

Nova reportaža: nova-ista kula grada budućnosti, svetlo i sjaj velike ne-tako-tehničke raskoši.

Početak priče u nastajanju i njen nastavak

Pričaću vam o njemu. Taj čovek kog dobro znam, bojao se insekata, mrava najviše.

Uvek kad po zidu zagmižu, sve te crtaste prilike u crnom, oklopa kao od jakog čelika, on pobegne od njihovih pokreta, koji sjajem jake oštrice šljašte. 

Beži od njih i kada ih nema, kada mu je um napregnut i ne misli uvek dobro. Kad god pogleda ka danu od svetla u njemu ne vidi ništa drugo sem mreže kukavca od loše namere.

Ali mi nije namera bilo kakvo ismevanje te nečije loše navike, već da o njoj više kažem, jer prijatelju treba pomoći.

Voleo je sprejeve.

...

O vremenu

hodam unazad po stazama enigme

tamo kod sfingi u Egiptu večnom

na kraku zvezde od Sunca jakog

ruke mi lebde po kamenju jasnom

Kratki La boheme prepev

La boheme, la boheme,

Ja bejah mlad, a lepa ti

La boheme, la boheme,

Još sam mlad, a lepa ti

La boheme, la boheme,

Biću uvek mlad, i lepa ti

Moj grad - početak priče

Nije rekao ništa. Čovek koji je čekao da se rasprava nastavi, odustade i okrenu se. Ovaj ponovo ništa ne reče. Posvećen svojim važnim spisima, na njima produži ovu tešku noć, svu sjajnu od neba hiljadu meseca.

Napisao je ovo, odmah pored prve formule budućeg svemirskog leta: „Mesec je moj, po njemu ću uskoro hodati.“ Bila je to samo pričica, ali za njega nešto što će se jednom desiti. Niko mu nije verovao, govoreći kako uvek bunca i celo naselje plaši. Jer niko nije mogao da vidi isto što i on, to, zapravo, niko nije smeo. Čekao je da se dan završi; po svim procenama nije bilo težeg do sad. A moralo je nešto dobro danas da se desi, nešto po čemu će ova noć dobiti nagradu najbolje, što je jednu tešku sunčanu buru napokon smirila.

Čekaju ga svi, i doduše, mirni su. Kad ne posluša druge, naljute se i odu, pa tako i ovaj zadnji. Ali to zato što se nisu složili oko matematičkih sastojaka, što će njihov put uskoro pogoniti na maloj četvrtastoj ploči sve gore do velikog druga u žutom; Mesec njegovo mesto, oduvek je to.

Računao je brže od pentijuma, i bio nadomak kraja koji dugo čeka. Još malo, još koji brojčani redak, i gotovo je sa programiranjem. Onda dolazi ono što čekaš, reče to sebi sav od ponosa. Ruke su mu igrale. Ispusti olovku, i ka njoj se brzo sagnu. Napisaće još i ovo: „Mesec je daleko sekund i nešto ako lampu jaku uperiš ka njemu, i ako se dobro sa sijalicom slažeš, povešće te gore, na taj put veliki.“

Raketu su pravili iza kuće. Bila je kao jedna velika šerpa, i dobro pokrivena, sa prolazom za jednog većeg čoveka, i sa par jakih metalnih nogu. Sa tom napravom, mogli su gore odmah, ali je ovaj dugo odlagao polazak i uvek počinjao novu računicu. Ako mora da prizna sebi, plašio se puta. Jer dalek je i svakakvog crnila pun. Šta će gore: kad se tamo jednom nađu, moraju da skrenu na prvom svemirskom semaforu a da tada ne pogreše. Da li će uspeti, znao je to samo onaj druškan gore, onaj što se sada sladi u svom nakrvivljenom srpu punom jakog žutila?

A šta će tamo, često je velike noćne rasprave sâm sa sobom vodio, i krevet koji se pod njim mučio, nazivao velikom neznalicom? Nema ničega gore na sivim stenama, pune su velike prašnjave starosti svemira praistorijskog, i ne govore jer to od mraka ne smeju. Vlada gore neka druga sila, jedna vidljiva, ona koja velike nebeske radosti donosi, ali i svaki zamišljeni mir odmah briše.

Kako krenuti u tu nežnu noć? Nema snage što će taj put preći, a nijednom na njemu ne zastati. Gore je jedna druga lopta, od Zemlje manja, ali ona mnogo opasne naravi. Pravi su zubi vampira od praiskona, što gore samo čeka, što gore samo tiho svetove proždire. Ipak će se na put junak dati. Dokazaće kako može više od drugih, i kako su ostali samo jedna obična naučna balafurdija.

 A taj dan veliki dolazi. Crtica za crticom, naučni crtež skoro gotov beše. Još malo brojeva, i po koje dobro slovo, pa će skica postati novi naučni pečat. I poslužiće njihovom malom brodu, što za pogon koristi novo gorivo. Tajno je ono, i biće tako dok je veka na svetu ovom teškom. Ako nikome ne otkriju recept, ostaće zauvek njihov. Neće to niko. Ipak misli kako je potrebno važne nalaze u ovoj divljoj prirodi reći i drugima, pa tako celom svetu pomoći u pomaku ka sutrašnjici. Ili sve prećutati.

Čovek što nedavno od njega ode, drugi je koji se ne slaže s njim. I prethodni u glasnoj svađi napusti njihovo naučno mesto. Ostao je sâm, i zato se važni let ne dogodi. Jer ne sme u prostornu kapsulu sâm, to ne može tako lako, kada nema drugih pametnih ruku nad mnogim računarskim dirkama svemirskog broda.

Razmišlja nešto, može gore stvarno bez ikoga. Ne pomaže druga ruka, već samo mnogo smeta, on sve može bolje od bilo koga. Tako će da uradi, već danas.

Nebo se zacrni kao pred kišu.

Još malo doterivanja svetlosnog repa broda, i biće to trka veka. Načiniće oko Zemlje hiljadu krugova, jer radost će mu tada biti neviđena. Taj dan dolazi.

Gledajući na sat, u sebi se tiho radovao. Nije mogao da zaustavi novi san, jer on naglo stiže. Tamo u predelima velikog mira beše lepše nego ikada, trčao je putem uzvišice, i fudbalska lopta, sva po gornjem sloju neravna, ka njemu ja išla kao da je neko ovamo poslao jakim degažiranjem. Meseče, od mene idi, nije nam dan, zato odustani. Jer ja tamo dolazim. I u snovima je znao šta reći mnogim crnkastim utvarama. Uspeo je sada, sve ih oterao. Ali noć ova najduža beše. Nova staza odvede ga do broda koji je sada čovek. Koji govori i pomera se kako mu luda ćef naloži. I smeje se pokvareno, kao da se svom izumitelju ruga. Nova snena prepreka, novo naglo ustajanje iz kreveta. Nije verovao da se to desilo, da ga njegove naprave napadaju zato što ih je šutnuo na drugi svemirski kraj. Nije to morao, ali se on ništa ne pita, to su neke skrivene želje čovekovih dalekih vremenskih saputnika, one koje moždanim vazduhom noću lebde.

...

Želja svemira

Hoću u noć mlaku da od pesme trčim

Kao komad žita što na vetru šušti

I da tamo vidim ono što me čeka

Tu lepotu sjaja, svu veliku i jaku

I onda kad Mesec na nas žuti padne

Da vidim njeno lice sreće

I da kažem što danima već hoću

A svet neka radi kako mu je volja

Hoću da noć potraje kao svemir ceo

Da svaka zvezda bude naša i ničija više

A da onda sve što dole stoji bude isto

I da nikada s ovog mesta ne ode

Gledam ka njoj što dolazi

Verujem reči velikoj što priča

Noć nova pada, Zemlja raste

Mesto ovo cveta, drugi dan dolazi

Odlazak - odlomak

Pogledao ja ka tananom mlazu tečnosti, onda mu se približio. Detektivsko oko širom se otvori, ali ne vide odmah to što bi da glava puna zaključaka glasno objavi. Okrenu se ka saradniku, zagladivši crne prevoje kose koja je štrčala i rušila mu šešir. Šerlok onda reče:

„Votsone“, i to glasno. „Pogledaj ti, oči su mi umorne.“

„Noćas pada sneg i to radi glasno, ljut, nemiran a veče je kasno...“ Votsona prepade iznenadna Holmsova ljutnja, nešto kod njega ne tako često.

„I meni je do pesme“, reče Šerlok, onako kako to ume jedan detektiv usred noći nad slučajem od crvenih mrlja svuda po snegu u nastajanju. „Ali...“ Gledao je ka mnogim nedovršenim krugovima, sve misleći da su ljudski. „Ne znam, prerano smo ušli u ovaj slučaj“, reče, a oko mu zasija od novog prelamanja svetlosti kroz sitne pahulje što su se po mekoj zemlji taložile.

„Ja nisam za ovo“, Votson će nezadovoljno. Onda se predomisli. „Ali pogledaj, novi trag, novo veliko otkriće.“

„Prijavljen je slučaj pre samo dva dana“, reče njegov veliki drugar. „Prerano, Votsone, stvarno prerano.“ Rado bi otišao s mesta zločina koji se nije ni desio.

Kog drugog bi pozvali nego njih, najbolje, uvek spremnih misaonih alatki, i rešenja teških neodumica, na uvek otegnutom luku. Ali događaj beše teško objašnjiv; ni Šerlok se, nakon dugih sati ne snađe u puteljcima bez kraja, i nijedna njegova ideja ne urodi plodom. Teško je bilo slušati meštane, kako govore o nečemu jedva vidljivom, što je zauzelo jedan deo njihovih parcela i okrajke kuća učinilo nedostupnim. I prođoše im dva dana, i ništa od svega što je napalo ovu zemlju, ne pokaza svoje pravo lice. Votson prepun umora, reši da ovo nije za njega. Govorio bi Šerloku da prekinu dalju istragu, radio to često. Što ovaj ne prihvati.

Šerlok provede svoju novu besanu noć nad praznim listom, često po njemu perom tapkajući. I kad se doseti svega što je moglo da se dogodi, skoči, zaboravivši na talog od umora, i usnulog Votsona razdrma svojim rečima nabubrelim od iznenađenja:

„Shvatio sam šta znače one mrlje po snegu i zemlji.“

Votson se slagao sa njim da može da mu sve izloži do kraja, makar to trajalo i više sati. Poznato mu je to, i ne protivi se – sve zarad novog mira nakon razrešenja slučaja, tog predobrog zadovoljstva.

Šerlok se nakon nove pauze, kratke konsultacije sa samim sobom oko onoga što bi da baci na svetlost sveće koja je dogorevala, obrati tihim rečima: „Uspeli smo.“ Detektivska glava radila je punom parom. „Votsone, uskoro, nakon jednog dana tačno, pojaviće se novi trag. I to tako što će nestati prvobitni. Da li si video kako su nejednaki, i to svaki od njih? Nemoguće je da slučajni pad nečega prouzrokuje takve motive po snegu, i da svaki od njih bude isti. Radi se o preciznom satu, dragi moj Votsone, o satu kakav ovaj narod ne poznaje. A pojaviće se za tačno jedan dan, zato što je druga gomila takvih istih uvek brža od prethodne.“

Votson okrenut ka njemu, ličio je na kamenu statuu posvećenog slušaoca. Ipak prekinu sebe u još jednoj velikoj predanosti priči svog prijatelja, i reče: „Po svim našim proračunima, to što radimo je preopasno. Nijedan slučaj, kada se prisetim mnogih teških, nije imao tako jasne tragove, još crvene!“ Reče to sa naročitim uzvikom. „Plašim se Holmse.“

Ovaj je morao da nastavi započeto. „Odvešće nas dalje ta nova grupa tragova.“

Votson ga prekinu: „Odvela bi nas da imamo pomoćnike. Svi meštani su nedostupni, niko više neće da priča o tome. Prijavili slučaj i uplašeni se povukli u svoje tople domove. Moramo sami da otkrivamo njihove staze i prečice, i pritom ne izazovemo pažnju ljutih pasa.“ Okrenu se ka krevetu, ljut i uplašen zbog svega što sledi. Rekao bi glasno: „Ne mogu protiv tih kružića, zato što su strašni, odvratni“, ali svoje uzigralo srce nekako utiša.

Šerlok je bio spreman za novi polazak. Da je jutro još odmah bi se našao tamo na kraju grada, tamo gde počinje priroda i svaka njena slika postaje drugačija od poznate – pokrivena mrakom, paučinom, i otiscima u tlu koji nestaju i vraćaju se. Može on to sve sâm, ne treba mu Votson sada, i onako ga usporava. Pogleda ka već zaspalom prijatelju i vrati svojoj fotelji, udobnoj najviše njegovoj glavi. Mislio je, radio to sto na sat.

Ali nova noć, teška od zime, prekri Bejkerovu ulicu, odnevši i njeno poslednje svetlo.

Novi tragovi zadiviše Šerloka. Bilo ih je tačno duplo manje, onako kako je predvideo. 
...