Drvena klupa ukaza se u gustom mraku, ali joj se on ne približi i ne zauze je, već nastavi po putokazu sa ekrana. Onda naiđe na otvor u zemlji, a glas računarskog pomoćnika reče mu da je mesto koje traži baš to na kome je.
Ne poverovavši onome što govore ljudi sveta elektronskog i nemirnog, sagnu se ka zemlji i vrhovima prstiju je opipa. Nije to bilo mesto izgradnje novog sportskog terena. Taman se reši da krene nazad i održi lekciju svom džepnom pomoćniku i zaplaši ga mahanjem kroz vazduh, s namerom da ga baci, ali mu noga krenu nazad. Klizao se i bio sve brži u tome. Nešto se probudilo i vuklo ga ka svom mračnom mestu, ka onom koje je elektronska navigacija predvidela kao njegov cilj. Bio je u nekoj jami. Koja se poveća u njegovim očima punim prestrašene zapanjenosti. Ali nije bilo šale sa mestom koje uvlači u sebe, i svojim klizavim zidom sprečava svaki pokret naviše.
Propadao je i gledao ka drugom mestu u daljini, sa puno ljudi u noćnoj priči, koje je bilo igralište koje traži.
Ruke kojima se još uvek držao na ivici visokog zida, popustiše i on se nađe na jednom niskom mestu, okružen mnogim njegovim iznutricama. Prvo jutro beše dragoceno, mogao je da vidi kako je tokom mraka upao u rupu, posutu raznim ostacima sa gradilišta. Shvati da ovde treba da iznikne zgrada, ali da su radovi prekinuti zbog lošeg terena. Onda mu noge propadoše kroz meku zemlju, a Sunce mu zaslepi pogled ka zidu spasa. Izmigolji se naviše, svim snagama.
Bio je na visokoj, sigurnoj zemlji, ne mogavši da poveruje da je uspeo da se spasi mesta – opasnih usta zemlje. Zgrabi spravu iz džepa i udari je o asfalt. Ona ostade da slabo svetli kroz pukotinu na ekranu i podseća na svoje prisustvo umiljatim glasom navođenja na traženo mesto.
Domože se kuće i tu zaboravi na ono što mu se desilo. Nakon doručka, ...
...
Нема коментара:
Постави коментар