Cik-cak čoveka upoznao sam na reci. Bio je od onih koji velik deo svojih misli čuvaju u sebi, predat nekim unutrašnjim akcijama, uvek spreman da osmisli nešto novo. Smešno ime, koje mu je bilo tako podesno, zamalo da kažem još na prvom koraku ka njemu, ali sam samo učtivo klimnuo glavom nakon što smo se pozdravili. Bio je sasvim tih, kretao se u svojoj iskrivljenoj liniji ka reci.
Povikao sam za njim: „Šta to radiš“, i pokušao da ga zadržim, ali mi se ruke, zbog jakog povlačenja, od njega sasvim odvojiše. „Jel mogu da vidim šta radiš?“, bilo je zadnje što sam ga pitao.
Legao je pored vode i oslušnuo njen huk.
Moji osmesi bili su neizmerni kao prava provala oblaka.
„Čoveče“, rekao sam, „pokvasićeš se.“
Nije me slušao, nije slušao taj nikog.
Cik-cak je nakon par godina ponovo došao u moj kraj. Bio je stariji i više nalik svojim godinama nego što je to bio kada smo imali dvadeset. Saznao sam više o njemu od nekih prijatelja, mada niko nije znao pravi razlog njegovog dolaska.
„Jel idemo na reku?“, rekao sam mu jednog jutra, kada sam uspeo da do prodavnice hleba stignem kad i on, tek nakon dugog praćenja njegovog kretanja, svakog dana u slično vreme. Nije mi ne pogledao, a zamalo da me pregazi. „Polako, i ja sam gladan ko i ti.“
Prodavac hrane nije bio mnogo uzbuđen zbog našeg novog stanovnika, totalno različitog od ostalog sveta. Mislim da ga je čak više cenio od mene i sličnih kupaca, koji umeju da potroše novac na razna testa njegove riznice u belo žutim bojama, pune mirisa sveže pečenog tosta, koji štrče blagim dimom ka redu gladnih ljudi.
Čovek u sada modernoj odeći nije više bio, kako bih uvek mislio o njemu, deo prirode, onaj njen višak, koji se ne dopada nijednom stablu. Sada je bio ukrašen nekom svakodnevnom i krajnje običnom bojom lica, bez ijedne crte one misteriozne brutalnosti kada se zagleda u nešto nikom drugom vidljivo. Motrio sam ka njemu dok smo se vraćali kući, bio je brz i potpuno odsutan. Znam da nije voleo društvo, ali sam ga stalno podsećao na naše poznanstvo sa reke, kada bi on zaćutao kao mrtvak.
„Čovek je jednom rešen da uradi nešto...“, reče on, ali ga nalet jakog vetra pomeri s mesta stajanja. Oluje sam se i sâm uplašio i počeo okretanje u svoju ulicu. Nisam mogao ni da kažem zdravo, bio je tako brz u svom povlačenju.
„Jel poznajete...“, začu se nešto iz prikrajka, iza ograde od gustog lišća, koje je nemirno igralo na jakom vetru, spremno da se otkine i vine u beskonačnost neba, kad na to samo rekoh:
„Njega poznaje samo ona kuća tamo.“ Bio sam nezadovoljan dok sam ubrzavao u hodu, nisam tražio izvor bilo kakvog pitanja.
Zamišljao sam mnogo izukrštanih linija, video ispred sebe sliku kosmosa onakvog kakav je možda bio u mislima mog prijatelja, cik-cak mašine. I danas na putu koristio je stroge zakone kretanja po takvoj liniji, da niko ne može da sazna zašto on tako radi. Tako nešto mi ne bi objasnio ni njegov najveći neprijatelj.
Od njega nisam čuo više od par pritisnutih šapata, a to još na prvom susretu. Možda je reka njegov pravi razlog, morao sam da saznam...
Нема коментара:
Постави коментар