Početak priče u nastajanju

Cik-cak čoveka upoznao sam na reci. Bio je od onih koji velik deo svojih misli čuvaju u sebi, predat nekim unutrašnjim akcijama, uvek spreman da osmisli nešto novo. Smešno ime, koje mu je bilo tako podesno, zamalo da kažem još na prvom koraku ka njemu, ali sam samo učtivo klimnuo glavom nakon što smo se pozdravili. Bio je sasvim tih, kretao se u svojoj iskrivljenoj liniji ka reci.

Povikao sam za njim: „Šta to radiš“, i pokušao da ga zadržim, ali mi se ruke, zbog jakog povlačenja, od njega sasvim odvojiše. „Jel mogu da vidim šta radiš?“, bilo je zadnje što sam ga pitao.

Legao je pored vode i oslušnuo njen huk.

Moji osmesi bili su neizmerni kao prava provala oblaka.

„Čoveče“, rekao sam, „pokvasićeš se.“

Nije me slušao, nije slušao taj nikog.

Cik-cak je nakon par godina ponovo došao u moj kraj. Bio je stariji i više nalik svojim godinama nego što je to bio kada smo imali dvadeset. Saznao sam više o njemu od nekih prijatelja, mada niko nije znao pravi razlog njegovog dolaska...