Početak je u broju dva

Crnilo najtamnije u svojoj istoriji beše. Ulicom bezdana, na mestu koje se pravim zvaše, dve ideje uporno jedna u drugu gledaše, i poglede nikad ne prekinuše. 

Pripovedač gleda ka daljini sveta, u kome živih nema, i čeka da misao već jednom ka stvarnosti krene.
Ostalo je pola sata vremena, onog zemaljskog budućeg, da događaj dana već jednom osvane.
Na kraju vasione, na onom delu, koji bi se lako nazvao početkom, jedinim i pravim postojanjem, počinje trka ka trenutku istine.
Strana A sprema se na meč života i kaže:
„Moji pokreti su spremni, koji je Vaš predlog?“, na šta će Strana B, bez imalo bojazni, naprasno reći:
„Ja sam Vašu stranu odavno video i čekam da se ona desi.“
„Moja ideja veća je od sveta, iako on još stvoren nije, šta predlažete, dragi kolega?“
Na nagovor Strane A, B odmah kaže:
„Naši su životi beskonačno dugi, čemu onda sve ovo što će nas u prah odneti?“
Vetar svemira kao najjača kočija juri, i nemilo pred sobom nosi sve bez reda.
„Odakle Vam hrabrost da krenete danas, kada moja pomoć nimalo ne sija, idite odmah, ostavite ovo, mesto je mirno i nikome ne prija.“
„Ali, poštovani A, pre nego smo stigli, ja sam hrabar bio, da zavirim u one knjige izdaleka, onamo gde Sunca nema i gde zvezda bez senke živi, tako da Vas molim da poslušate mene.“
...