Asgard, zemlja iz snova, svojom zlatnom bojom ispunjavala je
maleni prozor mog svemirskog broda prvenca. Začu se zvuk kočenja jakih
svetlosnih potisnika, znak za mene da je vreme silaska. Kako sam dospeo baš
ovde zna moj računar, ne mnogo pričljive prirode. Sve tajne ovog puta velike
nemogućnosti ostavimo za neko mirnije vreme, kada budem popravio brod koji je
morao da se prizemlji.
Zakoračio sam po stazi
sastavljenoj od sićušnih delova, nalik na mrežu savršeno oblikovanih kamenčića
i posutoj nekim energetskim slojem pogodnim za lakše hodanje. Velika vrata
zgrade, ispod komada planinskog venca vanzemaljskog sveta, bila su ostavljena u
otvorenom stanju, možda za mene, koji je tamo bezglavo jurio.
Ne beše nikoga unutar
prostorije od zidova sa ukrasnim notama i redom jednih te istih kipova, vernom
imitacijom junaka ovog sveta ruku zauzetih jakim oružjem, niti se pojavi bilo
kakav zvuk, sem mojih glasnih koraka. Soba je bila pravi beskrajni hodnik,
mogao sam ići po njoj ali nikada ne dostići vrata koja su na svom dalekom kraju
dozivala ka sebi sve zalutale goste.
Idući puteljkom, sred tesnaca od blokova
zgrade, pratio sam sve strane oblike kako se nadimaju ka meni svojim jasnim
porukama o dobrodošlici i nekim nepravilnim crtežima koje doživeh kao pravu
pretnju, znak da odavde pobegnem što pre. Na putu se pojavi prvo skretanje, pa
slobodno krenuh po tom pravcu, i nađoh u dvorištu poplavljenom jakim sunčanim
bljeskom.
I dalje nije bilo tih
zbog kojih sam se rešio na ovaj put, i godinu dana ranije proizveo prvi
sastavni blok mašine za velika međuzvezdana putovanja. Sada, nasukanom na ovaj
svet, bila mi je potrebna pomoć ovdašnjih naučnika, ne bih li otišao kući i sa
njom više nikada ne rastao. Osetih nemirne talase vazduha, nagoveštaj pravog
nevremena, i pomislih da je to baš neprikladno ovom rajskom mestu, punom
večitog sjaja i besprekorne lepote građevina kružnih oblika i sa kulama širokih
vrhova poput uzdignutih koplja.
Bilo je mesta za
sedenje. Stigneš na udaljeni svet, i glasno se raduješ njegovoj velikoj
praznini dok široka klupa, pogodna za bilo kakav popodnevni odmor, to sigurno i
ne potvrdi. I dalje nije bilo Asgardijanaca. Po tom teškom pitanju bio sam
potpuno strpljiv. Svet, gde dan traje više od zemaljskog, bio mi je dovoljan
razlog za pobedu nad svakom trenutnom nevoljom. Prepušten toplom svetlu s neba,
i pod udarom zalutalih kapljica mlake vode okeana, koji je besneo u stenovitom
gradskom podnožju, mogao sam da na miru dočekam sledeće jutro. Prepustih se
obarajućem snu.
Sat je radio po starom
vremenu, onom ponetom sa Zemlje, pa nakon nešto okretaja, oglasi se svojim, za
uspavano uho, teškim alarmom. I dalje je bilo onog prejakog svetla, koje mi je
pogled činilo teškim i nejasnim. Gradski trg pružao se u više jednakih poteza.
Izabrao sam prvi i nakon što sam nešto čalabrcnuo i ostatke hrane uredno vratio
u ranac, nastavio sam sa istraživanjem ovog velikog grada. Dok sam hodao i bio
bliži njegovim dalekim utvrđenima od višespratnica bez prozora i širokim amfiteatrima,
pravim svemirskim koloseumima, sat me je hrabrio svojim sporim otkucajima.
Prešao sam milion velikih koraka, a da nisam dostigao ni delić od gradskih
betonskih mesta, niti mogao da im se uskoro ponadam. Ovo je bio nesumnjivi svet
divova. Nebo nada mnom bilo je puno plave bistrine i bez trunke nepravilnosti,
a vetar koji bi se osetio dolazio je na više od jednog sata; nepotreban je bio
svaki strah. Put koji mi se činio kao stvoren za goste, postajao je širi,
sasvim nevidljivih krajnjih ivica. Našao sam se usred gradske nedođije, gde su zgrade
ponosno štrčale ka nebu, podsećajući na svoje pompezno prisustvo.
Prvo mesto koje mi se
učini bližim bila je jedna niža zgrada, nalik na onu u koju sam ušao na početku
svog lutanja po ovom svetu; bila je sa više ulaza, gde nijedan nije bio pod
vratima. Prošao sam kroz jedan od prolaza, suočen s novom jakom svetlošću koja
je izbijala iz nekog uređaja na podu. Shvatio sam da je to nekome ispalo i
siguran u to sagnuh se ka njemu, i dalje obazriv. Divio sam se savršenstvu
izrade neke male metalne konzole, koja je bila nekakav daljinski upravljač, a i
po mnogim plastičnim tasterima mogao sam u to da se uverim. Izbora sa
nepoznatim stvarima nema, sem onih da se odvažiš i dodirneš neki od njihovih tačaka
tajnovitosti, i ne mariš za dalju sudbinu nepoznatog uređaja. Videh kako se
svetlo po pritisku na veliko crveno dugme, postepeno gasi i kako soba postaje
nalik bioskopskoj sali, gde ubrzo počinje neka predstava.
Ali taj ekran u zidu
beše novi prolaz, namenjen samo onome ko čudotvornu tehnološku napravu drži u
rukama. Mogao sam da prođem kroz novi otvor, samo na kratko, ne više tako
tajni. Našao sam se na novom mestu od niskih zidova, prepunih slika uokvirenih
nekim energetskim nitima, što su kočile svako pomeranje umetničkih sadržaja
otuda. I dalje nije bilo ljudi, ono najvažnije što mi je bilo potrebno. Pomislih
da naprava podrazumeva i to, da je mogu koristiti kao telefon. Ali kako bih
pričao sa nekim na jeziku koji samo jedan od učesnika priče razume? Ostaje mi
da isprobam sve mogućnosti stvarčice, jedine koju sam video tokom svog
jednodnevnog boravka ovde, i da se sa njome malo više upoznam; tako je to sa
igračkama, ne otkriju sve svoje tajne odjednom. Stadoh da je vrtim među prstima
i da žurim sa njenim ispitivanjem, brzo prelazeći preko mnogih preciznih dirki,
a izazvah usput pojavu par novih redova tastera, pa predmet dobi oblik
računarske tastature.
Sada se uplaših nečijeg
dolaska, jer mrak nagovesti svoj početak. Da li bi Tor bio miran na prisustvo
nekog nepoznatog na svom svetu, ko remeti ustaljeni gradski mir, i još se
zanima za njegove elektronske naprave. Morao sam da delujem brže, možda je spas
mog daljeg leta svemirom zbog povratka na Zemlju, baš u ovoj napravi. Samo
uključih nova svetla, koja zablistaše i pogasiše se sva odjednom, pa nastaviše
tim ritmom pojavljivanja, koji se sasvim uspori kao da čeka na dodir pravog
dugmeta. Soba je postajala veća, otkrivajući svoje nove delove automatskim
spuštanjem zidova, kad se ispred njega pojavi grupa ljudi.
Asgardsko
predstavništvo s Odinom na čelu, koji je bio uspravnih leđa, pogleda punog jake
ljutnje i sa mnogo pitanja. Sa strane su stajali Tor, sporo udarajući svoj
Mjolnir o drugu šaku, kao da u njoj drži uljeza koga bi da proždre. Loki se
pojavi u času izricanja odluka veća bogova, i svojim raskalašnim smehom pokaza
da mu je drago zbog gostiju koje imaju.
Njegov gest, sve-otac
odmah isprati, možda smatrajući da sam već bio ovde, ili se od nekud porodica
poznaje sa mnom.
Gledali su ka svojoj
spravi koja mi je bila u rukama i jako svetlucala. Onda mi je oduzeše.
Нема коментара:
Постави коментар