Tavanski karneval

Nije više mogao da kuca, zvuk sa tavana pretio je celoj sobi. Da pobegne napolje – ne tako loša ideja – ali ne sme, ono što zuji i svojim tananim prstima udara s druge strane plafona ne dopušta mu ni da se pomeri. Ustade, ali se sruši. Krevet ga radosno dočeka, sa čijeg mu naslona, skliznuvši, pokrivač pade preko izmorenog tela, željnog pravog letnjeg odmora. Računarski monitor završi svoj čas, a sobu ispuni mrkli mrak. Nije to hteo, ali je brzo zaspao.

Pesma je išla istim ritmom, od njegovog mira čineći pravi košmar. Nije hteo da ustane, iako je sve govorilo da mora. Lupalo je, udaralo kao bubanj, od čega njegovo telo naglo poskoči. Oslonjen rukama o krevetski dušek, pratio je šta se dešava iznad glave; podsećalo je to na dane kada je slušao zvuke cele noći, jer nije smeo da im se približi (teško je pogledati ka nečemu opasnom, nečemu što dolazi usred noći i pretura po tvojim stvarima pokrivenim mrakom). Ako je odozgo, i krov nepropustan za spoljne uljeze onda kod njega nije došao ni mačak, ni pas, niti orao zalutao u noći, već nešto... nešto mnogo opasnije, nešto sa čime će se njegove oči, prepadnute i umorne, uskoro susresti. Pomeri se, a zvuk sa tavana pojjača kao da ga prati. Onda sa sebe zbaci pokrivač, a zvuk odozgore nastavi svoju pesmu basnoslovnog škripanja. Hodao je, sada kada je ustao i potpuno zaboravio na svoje mesto odmora; krevet, njemu koji traga za stvorenjem u noći, sada ništa više ne znači, postao mu je stran i nepoznat. Njegova težnja je ka gore, tik iznad glave ako malo poskoči i rukom dodirne beli plafon. Koji se zvonko njemu javlja kad god nogu pomeri. Šta to gore stvara toliko buke? Strah je preveliki, on ne može s njim da se sada izbori. Zagledan, kroz otvorena vrata, u daleki kutak druge sobe, pomisli kako može do tamo da otrči i tako suzbije još jednu neprijatnu misao. Kretao se, koracima sada bržim, jačim i odlučnijim, oči su mu se radovale i slavile. Ali je isto to radio zvuk s gornje strane, kao da vidi šta sve njegov parnjak dole radi i pokušava. Nije mu bilo pomoći ni na drugom kraju kuće. Ona je sada bila još mračnija, puna neke guste crne magle. Mislio je da to može, pa rukom zamahnu kroz mrak. Učini mu se kako se slojevi tmnine pred njim šire i propuštaju ga dalje ka drugim delovima kuće. Onda se zvuk zavijanja i tonova loše odabranih pojjača ka njegovim ušima, čineći od njih zgužvani papir. Nije više mogao da se bori sa glasovima odozgo, bili su odraz prave noćne snage, one koja je najjača na svetu i pred sobom sve uništava. Pogled mu zape na tavanskim vratima, ali sebe još odmah od toga odgovori. Neće on iskoristiti merdevine, tu ispod drvenog belog tavanskog poklopca, prošlog meseca ostavljene posle krovnih radova, i sasvim zaboravljene, da priviri na tavan – tavan je mesto njegove celomesečne, ružnim bojama, ukrašene nesreće. Ne sme on to, niti sme da se približi i odatle ih udalji. Čudovište valjda neće dole!

       Nadao se svemu najboljem i tome bio potpuno predat, kad zvuk čangrizave škripe poče novi napad. Sagnu se...
...