Prvo putovanje

Asgard, zemlja iz snova, svojom zlatnom bojom ispunjavala je maleni prozor mog svemirskog broda prvenca. Začu se zvuk kočenja jakih svetlosnih potisnika, znak za mene da je vreme silaska. Kako sam dospeo baš ovde zna moj računar, ne mnogo pričljive prirode. Sve tajne ovog puta velike nemogućnosti ostavimo za neko mirnije vreme, kada budem popravio brod koji je morao da se prizemlji.

Zakoračio sam po stazi sastavljenoj od sićušnih delova, mreži savršeno oblikovanih kamenčića, i posutoj nekim energetskim slojem pogodnim za lakše hodanje. Velika vrata zgrade, ispod komada planinskog venca vanzemaljskog sveta, bila su ostavljena u otvorenom stanju, možda za mene, koji je tamo bezglavo jurio.

Ne beše nikoga unutar prostorije od zidova sa ukrasnim notama i redom jednih te istih kipova, vernom imitacijom junaka ovog sveta ruku zauzetih jakim oružjem, niti se pojavi bilo kakav zvuk, sem mojih glasnih koraka. Soba je bila pravi beskrajni hodnik, mogao sam ići po njoj ali nikada ne dostići vrata koja su na svom dalekom kraju dozivala ka sebi sve zalutale goste.

 Išao sam puteljkom, sred tesnaca od blokova zgrade, prateći sam sve strane oblike kako se nadimaju ka meni svojim jasnim porukama o dobrodošlici i nekim nepravilnim crtežima koje doživeh kao pravu pretnju, znak da odavde pobegnem što pre. Na putu se pojavi prvo skretanje, pa slobodno krenuh po tom pravcu, i nađoh u dvorištu poplavljenom jakim sunčanim bljeskom.

...

Čovek, 100

Navika da nikada ne slušam drugog važila je i tog letnjeg dana kada sam odlučio da posetim gospodina Mirka. Prijatelj je odustao još na prvom koraku, rekavši mi tiho: „Ja ne smem, ti idi.“ Reagovao sam: „Ali to je za dobro svih nas“, i podsetio na naš sinoćnji razgovor, kada je ideja da nije loše čuti šta drugi misle o strahovima bila nešto čega smo se svi držali.

Koliko god se neko plašio susreta sa čovekom za koga važi da mu nisu sve misli na broju, ja nisam poverovao u to, i rešio da kod njega odem baš svima u inat.

Niti je njihovo glasno dozivanje uspelo da me zadrži. Mahnuo sam, ne okrenuvši se ka sada sigurno zapanjenim licima, i ubrzao na putu do Mirkove kuće. Ulica je bila pregusta od jutarnje gužve ponedeljka. Da sam mogao i ja bih glasno trubio i obaveštavao čitav grad o svom prisustvu. Nakratko uznemiren prodornim zvukom automobilske sirene, okrenuh se lica punog nezadovoljnog osmeha i pokazah čoveku da se stiša.

Onda sam prešao put i našao u novoj uskoj ulici, koja je vodila do kuće našeg junaka.

Video sam ga u dvorištu; iako prvi put, po leđima nalik ravnoj steni znao sam da je to on. Kapija je bila glasno škripava, da se Mirko odmah uznemireno okrenuo ka meni.

Prvo što sam ugledao bio je osmeh staračkog gostoprimstva, pun prekomerne zahvalnosti zbog posete.

„Kako ste?“, rekao sam i pružio ruku.

Mislio sam da može da me podigne tom daleko ispruženom rukom, bez imalo greške.

„Dolazim po dogovoru“, rekao sam. „Ako se sećate?“

„Naravno“, reče on. „Star sam ali u glavu sve lako zapisujem.“ Krenu ka stepenicama kuće, još gledajući ka meni, da li ću ga pratiti...

Poseta

Beležim ovo drhtavom rukom, jer me strava prethodnog dana još minula nije. Na to mesto otišao sam još u prvim satima jutra, ali morao sâm, jer ostale jaki strah ispuni. Reka je tekla, i snovi mi rasli, dok sam gledao u malu građevinu u belom i svakom pogledu u glas se radovao. Prizor, koji ću pamtiti, desio se odmah po mom dolasku na to mesto preke svireposti i zapečatio svom snagom na moj već svačim izmoreni um. Vrata samo glasno zaškripaše, a nevidljivi gospodar me stolicom usluži. Seo sam i slušao pucketanje starih trošnih greda, kako i dalje svakoj oluji i nadolazećoj snazi vode prkose. Tamo ispod stola na podu koji se daskama širio, prodiraše neko svetlo, jako i nesnosno mojim očima još naviknutim na svet živih. Sagnuvši se, mogao sam da vidim šta je, ali tek na par kratkih trenutaka, jer snage više nije bilo. Po drvetu, a ispod gustog sloja prašnjave starosti, našao sam natpis jedan, baš ovakav:

„Ko ovuda prolazi, neka reku sluša, ona nosi snagu vremena starih...“

Odmaknuo sam se na bezbedno, lako skočivši unazad.

Zapamtio sam dalje reči i njih glasno ponavljao, teško ih sa usana sklanjajući:

„...ko ume neka gleda ka nama, neka nas vidi i u svoj svet prizove...“
...

Početak je u broju dva

Crnilo najtamnije u svojoj istoriji beše. Ulicom bezdana, na mestu koje se pravim zvaše, dve ideje uporno jedna u drugu gledaše, i poglede nikad ne prekinuše. 

Pripovedač gleda ka daljini sveta, u kome živih nema, i čeka da misao već jednom ka stvarnosti krene.
Ostalo je pola sata vremena, onog zemaljskog budućeg, da događaj dana već jednom osvane.
Na kraju vasione, na onom delu, koji bi se lako nazvao početkom, jedinim i pravim postojanjem, počinje trka ka trenutku istine.
Strana A sprema se na meč života i kaže:
„Moji pokreti su spremni, koji je Vaš predlog?“, na šta će Strana B, bez imalo bojazni, naprasno reći:
„Ja sam Vašu stranu odavno video i čekam da se ona desi.“
„Moja ideja veća je od sveta, iako on još stvoren nije, šta predlažete, dragi kolega?“
Na nagovor Strane A, B odmah kaže:
„Naši su životi beskonačno dugi, čemu onda sve ovo što će nas u prah odneti?“
Vetar svemira kao najjača kočija juri, i nemilo pred sobom nosi sve bez reda.
„Odakle Vam hrabrost da krenete danas, kada moja pomoć nimalo ne sija, idite odmah, ostavite ovo, mesto je mirno i nikome ne prija.“
„Ali, poštovani A, pre nego smo stigli, ja sam hrabar bio, da zavirim u one knjige izdaleka, onamo gde Sunca nema i gde zvezda bez senke živi, tako da Vas molim da poslušate mene.“
...

Stuff your eyes with wonder, he said, live as if you'd drop dead in ten seconds. See the world. It's more fantastic than any dream made or paid for in factories.

Ray Bradbury, Fahrenheit 451

Cik-cak čovek - nastavak

Cik-cak čoveka upoznao sam na reci. Bio je od onih koji velik deo svojih misli čuvaju u sebi, predat nekim unutrašnjim akcijama, uvek spreman da osmisli nešto novo. Smešno ime, koje mu je bilo tako podesno, zamalo da kažem još na prvom koraku ka njemu, ali sam samo učtivo klimnuo glavom nakon što smo se pozdravili. Bio je sasvim tih, kretao se u svojoj iskrivljenoj liniji ka reci.

Povikao sam za njim: „Šta to radiš“, i pokušao da ga zadržim, ali mi se ruke, zbog jakog povlačenja, od njega sasvim odvojiše. „Jel mogu da vidim šta radiš?“, bilo je zadnje što sam ga pitao.

Legao je pored vode i oslušnuo njen huk.

Moji osmesi bili su neizmerni kao prava provala oblaka.

„Čoveče“, rekao sam, „pokvasićeš se.“

Nije me slušao, nije slušao taj nikog.

Cik-cak je nakon par godina ponovo došao u moj kraj. Bio je stariji i više nalik svojim godinama nego što je to bio kada smo imali dvadeset. Saznao sam više o njemu od nekih prijatelja, mada niko nije znao pravi razlog njegovog dolaska.

„Jel idemo na reku?“, rekao sam mu jednog jutra, kada sam uspeo da do prodavnice hleba stignem kad i on, tek nakon dugog praćenja njegovog kretanja, svakog dana u slično vreme. Nije mi ne pogledao, a zamalo da me pregazi. „Polako, i ja sam gladan ko i ti.“

Prodavac hrane nije bio mnogo uzbuđen zbog našeg novog stanovnika, totalno različitog od ostalog sveta. Mislim da ga je čak više cenio od mene i sličnih kupaca, koji umeju da potroše novac na razna testa njegove riznice u belo žutim bojama, pune mirisa sveže pečenog tosta, koji štrče blagim dimom ka redu gladnih ljudi.

Čovek u sada modernoj odeći nije više bio, kako bih uvek mislio o njemu, deo prirode, onaj njen višak, koji se ne dopada nijednom stablu. Sada je bio ukrašen nekom svakodnevnom i krajnje običnom bojom lica, bez ijedne crte one misteriozne brutalnosti kada se zagleda u nešto nikom drugom vidljivo. Motrio sam ka njemu dok smo se vraćali kući, bio je brz i potpuno odsutan. Znam da nije voleo društvo, ali sam ga stalno podsećao na naše poznanstvo sa reke, kada bi on zaćutao kao mrtvak.

„Čovek je jednom rešen da uradi nešto...“, reče on, ali ga nalet jakog vetra pomeri s mesta stajanja. Oluje sam se i sâm uplašio i počeo okretanje u svoju ulicu. Nisam mogao ni da kažem zdravo, bio je tako brz u svom povlačenju.

„Jel poznajete...“, začu se nešto iz prikrajka, iza ograde od gustog lišća, koje je nemirno igralo na jakom vetru, spremno da se otkine i vine u beskonačnost neba, kad na to samo rekoh:

„Njega poznaje samo ona kuća tamo.“ Bio sam nezadovoljan dok sam ubrzavao u hodu, nisam tražio izvor bilo kakvog pitanja.

Zamišljao sam mnogo izukrštanih linija, video ispred sebe sliku kosmosa onakvog kakav je možda bio u mislima mog prijatelja, cik-cak mašine. I danas na putu koristio je stroge zakone kretanja po takvoj liniji, da niko ne može da sazna zašto on tako radi. Tako nešto mi ne bi objasnio ni njegov najveći neprijatelj.

Od njega nisam čuo više od par pritisnutih šapata, a to još na prvom susretu. Možda je reka njegov pravi razlog, morao sam da saznam...

Početak priče u nastajanju

Cik-cak čoveka upoznao sam na reci. Bio je od onih koji velik deo svojih misli čuvaju u sebi, predat nekim unutrašnjim akcijama, uvek spreman da osmisli nešto novo. Smešno ime, koje mu je bilo tako podesno, zamalo da kažem još na prvom koraku ka njemu, ali sam samo učtivo klimnuo glavom nakon što smo se pozdravili. Bio je sasvim tih, kretao se u svojoj iskrivljenoj liniji ka reci.

Povikao sam za njim: „Šta to radiš“, i pokušao da ga zadržim, ali mi se ruke, zbog jakog povlačenja, od njega sasvim odvojiše. „Jel mogu da vidim šta radiš?“, bilo je zadnje što sam ga pitao.

Legao je pored vode i oslušnuo njen huk.

Moji osmesi bili su neizmerni kao prava provala oblaka.

„Čoveče“, rekao sam, „pokvasićeš se.“

Nije me slušao, nije slušao taj nikog.

Cik-cak je nakon par godina ponovo došao u moj kraj. Bio je stariji i više nalik svojim godinama nego što je to bio kada smo imali dvadeset. Saznao sam više o njemu od nekih prijatelja, mada niko nije znao pravi razlog njegovog dolaska...